Projekat „prirodne istorije reči“ braće Grim

Godine 1837, Jakob i Vilhelm Grim, braća najpoznatija po svojoj kolekciji bajki, izbačeni su iz svog doma. Radili su kao profesori na čuvenom nemačkom Univerzitetu Getingen kada je kralj Hanovera, koji je vladao tom oblašću, zatražio od njih i ostalih profesora da mu se zakunu na vernost.

Braća Grim i petorica drugih profesora su odbili. Sedam getingenških profesora ostala su bez svojih položaja, a njih trojica, uključujući Jakoba Grima, prognani su iz zemlje. Jakob se sa bratom vratio u rodni Kasel. Grimovima je bio potreban novi izvor prihoda.

Odlučili su da prihvate ponudu koju su prvobitno odbili. Izdavač iz Frankfurta im je zatražio da napišu rečnik nemačkog jezika, projekat koji je bio toliko obiman da kada su Jakob i Vilhelm umrli (1863. i 1859. godine) stigli su samo do slova E. Kada je Rečnik nemačkog jezika konačno završen, više od veka kasnije, bio je najveći nemački rečnik do tada.

Iako je projekat bio glomazan, Grimovi su prvobitno planirali da će četiri toma biti dovoljna. Čak i kada je njihov broj počeo da raste, Jakob je smatrao da će im biti potrebno deset godina da završe sada sedam tomova. Planirali su da koriste nemačku literaturu, od Lutera do Getea, od 16. do 18. veka, kako bi identifikovali reči koje treba uključiti.

Ubrzo se ispostavilo da projekat guta i vreme i prostor. Grimovi su unajmili čitače da prolaze kroz ključne tekstove, dokumentuju korišćenje reči, koriste relevantne citate i beleže reči koje će ući u rečnik. Mislili su da će im za taj rad biti potrebno nekoliko godina i da će biti završen do 1839. godine. Braća su reči dobijala i tokom 1840-ih, kaže Keli Kistner koja je proučavala rečnik za njen doktorski rad na Univerzitetu Vašington. Proces ređanja reči po abecedi počeo je tek 1847. godine.

Početkom 1850-ih, više od deset godina od pokretanja projekta, Grimovi su počeli da objavljuju prve rezultate. Prvi tom rečnika objavljen je 1854. godine i uključivao je samo slovo A, sve do reči Biermolke (pivska surutka).  Drugi tom, od Biermolke do slova E, pojavio se šest godina kasnije, 1860, godinu dana posle Vilhelmove smrti. (On je stigao da završi samo slovo D.) Jakob je umro tri godine kasnije, 1863, stigavši do sredine slova F. Poslednja reč na kojoj je radio bila je „Frucht“ (voće).

Unosi Grimovih nisu bili baš u skladu sa standardima koje danas imamo za rečnike. U to vreme, ideja sistematizacije jezika u sveobuhvatnu knjigu sa etomologijom, istorijskim upotrebama i referencama za svaku reč, bila je inovativna. Oksfordski rečnik engleskog jezika biće objavljen dve decenije kasnije, 1884. godine. Grimovi su, stoga, usput izmišljali pravila za projekat. Svoj rečnik su smatrali nekom vrstom prirodne istorije reči i često nisu nudili jasne definicije. Jakob je naročito bio sklon da piše lične komentare i razmišljanja o razvoju nekih intrigantnih reči. Rezultat je ponekad bio direktan i divan – ali ne i standardizovan.

Posle smrti braće, njihove kolege su verovale da je projekat toliko važan da ga treba završiti. Projekat je 1867. godine dobio državnu finansijsku podršku i godinama su naslednici Grimovih sporo radili. Rudolf Hilferbrand, koji je počeo kao redaktor a kasnije postao urednik, procenio je 1865. godine da će rečnik imati 14 ili 15 tomova. Dok je on radio na rečniku, uspeo je da uradi samo slovo K i deo slova G.

Početkom 20. veka, Pruska akademija nauka preuzela je vođenje projekta i rad se nastavio i tokom Prvog svetskog rata. Tokom Drugog svetskog rata, rečničko osoblje spalo je na tri čoveka, a rečnik je bio pohranjen u rudnik soli gde su ga pronašle ruske trupe i prenele u Berlin. Posle rata, rad na rečniku povezivao je Istok sa Zapadom, i rad je podeljen između Getingena i Berlina.

Godine 1951, vek pošto je prvi deo Rečnika objavljen, Ralf A. Breninger je izvestio da će konačni obim sadržati 32 toma. Ispostavilo se da je u pravu. Kada je konačno završen 1961. godine, Rečnik je imao 330.000 termina u 32 toma. Već po njegovom završetku, počelo se sa planiranjem prepravki originalnih A-F tomova koji se, napisani meandrirajućim stilom braće Grim, nisu uklapali u moderne standarde struke.

Postojala je i ideološka kritika rada braće Grim na rečniku. Čak i kada je prvih pet tomova objavljeno, neki čitaoci su se žalili da su neke reči previše pristrasne i da ima previše oslanjanja na Lutera i Kistnera. 1960-ih, napori Grimovih kritikovani su kao nacionalistički projekat koji je hranio nacizam. Ovu kritiku je delom inspirisao žestoki patriotizam braće – Jakob je često pisao o potrebi standardizovanog jezika da ujedini domovinu – a nacisti su kasnije usvojili rad Grimovih za svoje potrebe. (Tražili su da se u školama uči o bajkama.) Do 1960-ih, rad braće na rečniku odbačen je kao opasan ideološki projekat.

Kistnerova tvrdi da su Grimovi pogrešno shvaćeni. Na rečnik treba gledati kao na projekat prožet romantičarskim idejama, fokusiran na organsko jedinstvo jezika kao samoorganizovanog sveta koji se konstantno menja i koji čine autonomni ali nezavisni delovi a ne kao skupina podataka koje treba definisati i utvditi. „Najverovtnije je Jakob Grim iskreno verovao da njegovi rečnički unosi, iako ne savršeni, nisu bili ni proizvoljni već su pratili njegovo viđenje organskog jedinstva jezika“, navela je Kistner. Drugim rečima, rečnik je trebalo da istraži živi pejzaž jezika a ne da sačuva konzervirane primerke reči.

Pokušaji da se ponovo popišu reči od A do F trajali su decenijama i revizije su završene tek 2016. godine. Gotovo dva veka od započinjanja „Deutsches Wörterbuch“ koji je počeo kao pokušaj da se plati kirija, a danas je spomenik nemačkom jeziku i zaostavština braće Grim.

Izvor: atlasobscura.com
Autor: Sara Laskov
Foto: Public domain