U artificijelnom svetu koji pokreću seks, nasilje, droga i ostali prohtevi steroidima nagruvanog ega Bejtmen je čudovište koje je stvorila konzumeristička kultura. On poseže za sociopatskim nasiljem kao vrhunskim zadovoljstvom bazičnih instinkata koji su ugrađeni u društvene temelje, po kojim su ustrojene socijalne norme i koji diktiraju napredak, prestiž i status. Nakon jednog izvršenog nasilja Bejtmen uočava:

Nakon toga, dve ulice prema zapadu, osetio sam opijenost, glad i snagu, kao da sam upravo izašao iz teretane pa mi endorfin plavi nervni sistem ili sam prigrlio prvu crtu kokaina, udahnuo prvi dim dobre cigare, sipao prvu čašu „Kristal“ šampanjca.

Konstantno zadovoljavanje niskih pobuda na koje igraju marketing i popularna kultura ostavljaju nas u stanju permanentne nadraženosti. U sada već antologijskoj rečenici pri kraju knjige Bejtmen zapaža: (…) da mada tu i tamo mi pada na pamet koliko je ponešto od onoga što ja sada radim neprihvatljivo, ja se samo setim da je ovo čudo, ova devojka, ovo meso, jedno veliko ništa, govno, pa uz još jedan ksanaks (koji sada pijem na svakih pola sata) ova me misao sasvim smiruje...

Kada potrošačke navike pređu sa robe na ljude i preslikaju kupoprodajne relacije na međuljudske odnose, svi mi postajemo „samo meso“ koje neko može lako da kupi, zlostavlja i odbaci kada izvrši svoju svrhu. Konzumerizam u svom apatičnom ekstremu postaje kanibalizam koji proždire savremenog čoveka tragajući za onim što je bilo autohtono ljudsko, pre otuđenosti današnjeg društva. Ništa ne može da zadovolji pomahnitali Id kao jedno lepo ubistvo.

Iako ovo deluje ekstremno, Bejtmenov glas u romanu se prišunja neopaženo. Prvih nekoliko stranica Bret Iston Elis opisuje svog prijatelja koji olako izgovara stvari poput:

Ali onda, odmah pošto si došao do one tačke u kojoj tvoja reakcija na vremena u kojima živimo postaje jasno i nedvosmisleno prihvatanje, kada se tvoje telo nekako saživi sa ludilom, pa tako odjednom sve ima smisla, kada se sve uklapa, pojavi se neka luda i bedna crnčuga koja zaista hoće – slušaj me, Bejtmene – hoće da bude napolju, na ulici, na ovoj, na ovim, vidi, na ovim ulicama“, pokazuje prstom, „a mi imamo gradonačelnika koji neće da je sluša, koji neće da dozvoli toj kurvetini da bude po njenom – gospode bože – pusti tu prokletu kučku da se smrzne, pusti je da skonča u bedi koju je sama za sebe izabrala i pogledaj, opet si tamo gde si i počeo, zbunjen, sjeban…

Na početku on je samo posmatrač i prenosilac sveta oko sebe, kao da se time sugeriše ambijent koji je oblikovao serijskog ubicu. Tek nekoliko desetina stranica kasnije polako upoznajemo Bejtmena, a njegove psihopatske porive mnogo kasnije, oko sto pedesete stranice. Sve dotle, glas kojim se opsesivno opisuju robne marke, OKP navike i potrebe za striktnim redom koji treba da podmire i najistančanije savremene potrebe, pomalo je hladan ali neočekivano ubedljiv. To je hladni proračunati glas Ida koji stalno nešto za sebe zahteva i kome nikad nije dosta.

Patrik Bejtmen je odavno više od prototipa američkog društva i onoga što je pošlo po zlu. On jeste izolovani psihopata, ali nije izopštenik iz društva. Trideset godina nakon objavljivanja romana koji je dobio kultni status on je postao izvor opčinjenosti, a njegov lik gotovo arhetipske proporcije u koje može da stane devijantno ponašanje kom svedočimo svakodnevno. Danas ovaj roman nažalost nije zastareo. „Američki psiho“ ostaje jedan od najvećih romana napisanih da bismo se pravili da smo malo više šokirani Patrikom Bejtmenom nego što zapravo jesmo.

Autorka teksta: Nevena Milojević