Jedi, moli, voli – i čitaj
Svi znaju nešto o Elizabet Gilbert. Da li su gledali film sa Džulijom Roberts i Havijerom Bardemom, čitali njen memoar „Jedi, moli, voli“ ili čuli tračeve. Priče o tome kako je Elizabet stvorila žanr „priv-lit“: traumu (razvod) je iskoristila da bi napisala memoar o samospoznaji. Ona je nešto poput prototipa zapadnjačkog turiste koji kada udari u dno svoje vrednosne lestvice zapuca na drugi kraj planete, da na svojevrsnom „novom duhovnom putu svile“ – spiritualnom hodočašću u Indoneziju ili Indiju – sa nekim šamanom, u meditaciji, spozna pravu suštinu života. Nije velika mudrost primetiti da ne bismo znali da cenimo duhovni preobražaj ako ne bi bio propisno papren i priuštiv samo malobrojnima. Jedan novinar primetio je da mi (privilegovani beli) zapadnjaci ništa ne volimo više od toga da nam neko saspe u lice da je naš (privilegovani beli) život isprazan i da je vreme da sve pošaljemo dovraga i odemo na drugi kraj planete. Ona je takođe i „self-made“ žena, poslovna žena koja je sa 200.000 dolara avansa koji je dobila za predlog onoga što će postati „Jedi, moli, voli“ finansirala svoj put u Italiju, Indiju i Indoneziju. Ostalo je istorija: njen memoar je proveo 199 nedelja na listi bestselera Njujork tajmsa. Ona je uvršćena na Tajmsovu listu 100 najuticajnijih ljudi na planeti, a i na Oprinu listu vizionara i uticajnih lidera „SuperSoul 100“.
Ja sam se, sa druge strane, upustila u duhovno hodočašće koje sam mogla da priuštim – ponovo sam čitala „Jedi, moli, voli“ i upravo objavljen roman „Grad devojaka“ (jer knjige tome i služe, kao supstitucija za ono što ne možemo u životu da priuštimo). Evo stvari koje niste znali o Elizabet Gilbert i koje govore da je možda nismo dovoljno i zaista čitali. Pre svega, ona prokleto dobro piše. Elizabet Gilbert je postojala mnogo pre svoje slave: Eskvajer je objavio njenu prvu kratku priču, što je značilo da je ona prva prethodno neobjavljena debitantkinja u ovom časopisu još od Normana Majlera. I pre nego što je objavila svoj memoar, ona je bila veoma dobro plaćena novinarka i frilenser spisateljica. Za zbirku kratkih priča „Pilgrims“ dobila je nagradu „Pushcart“, nominovana je za nagradu PEN/Hemingvej, kao i „National Book Award“.
Ona piše sa lakoćom (što znači sa vrhunskom veštinom), duhovito i zavodljivo. Da, ona igra na naše slabosti (nama bliske privilegovanosti zapadne provenijencije), ali pre svega na svoje ludosti, koje opisuje sa humorom, ali ih istovremeno ne umanjuje. Na bezbroj mesta ćete pročitati mnogo o tome koliko je ona svesna da je jedno luckasto, svojeglavo biće dvadeset prvog veka, koje i voli i mrzi sebe.
„S pravom sam se stidela sebe zbog takvih misli: ko još pređe na drugi kraj sveta i sretne se s prastarim isceliteljom u Indoneziji samo da bi ga zamolio da posreduje u ljubavnim jadima?“
„Prijateljica Suzan je predložila da bi možda trebalo da osnujem neprofitnu organizaciju za pomoć nazvanu ’Raspuštenice bez granica’.“
Uvek me je zanimalo šta se desi posle preobražaja koji obećavaju moderni gurui. Čini se da je kod Elizabet prilično jasno – prešla je ceo svet da bi pregrmela jedan razvod i jedan raskid (a onda mnogo, mnogo pričala o tome po TED govorima i emisijama kod Opre), pa se vratila pisanju, tamo gde je i počela.
Tu dolazimo do romana koji smo i objavili pre dva meseca: „Grad devojaka“ govori o raspusnom Njujorku četrdesetih godina dvadesetog veka. U jedno malo slobodarsko pozorište dolazi praznoglava devetnaestogodišnja Vivijan željna zabave. Provodi dane na izvorištu nonšalancije i glamura, među šou-gerlama u pozorišnom svetu off Brodveja, i strmoglavo se upušta u zgode koje imaju ton burleske na granici vodvilja, kao i predstave koje za široke mase izvodi teatar Lili, da utoli nejasnu žeđ za životom u tačkama u kojima pulsira noćna vreva Menhetna, barovima poput Rode, Tut Šora, Crvenog petla i Maroka.
„Sve u Njujorku je za mene imalo prizvuk seksa. A sad kad pokušam da se setim pojedinosti, sve mi se čini kao da je teklo u jednoj dugoj, vreloj i znojavoj noći.“
Nije loše, zar ne?
Pa ipak, roman ne staje ovde. Ovo nije pamflet koji propoveda seksualne slobode onda kada bi to zvučalo malo zastarelo. Priču pripoveda vremešna Vivijan, koja se „uhvatila za postojanje kao prilepak za dno broda“. Ona je posle svih životnih razočaranja i velikih ljubavnih brodoloma ostala sama, ali je zadržala svoju lucidnost i šarm. Elizabet nas zapravo poziva na još jedno hodočašće, ne tako duhovno koliko puteno, ovog puta u prošlost, da bismo spoznale (jer mislim da je ovog puta poziv striktno ženski) nešto slično onome iz „Jedi, moli, voli“: jedan od najvećih strahova civilizacije je da će žena napustiti svoje ognjište i otisnuti se u nepoznato. Da li da proćerda svoju mladost u Njujorku četrdesetih ili odbaci udoban život u paru na Menhetnu i ode da se potuca po svetu, svejedno je. Otvoreni kraj daje jednu prilično trezvenu pouku o životu žene na ovom svetu. Obe junakinje (i Vivijan i sama Elizabet) uspele su da se izbore za kakvu-takvu nezavisnost u okolnostima koji su im date.
Ako se zagledamo malo dublje u fenomen Elizabet Gilbert i ono što ona predstavlja, pronaći ćemo mnogo toga što se danas ceni – modernog guru majstora, duhovnu predvodnicu koja je uspešno unovčila svoju traumu, ženu koja jeste samokritična ali čija potraga za samospoznajom odaje samousredsređenost koja nam je sa pravom sumnjiva, ženu koja poziva na seksualne slobode ali se uvek nekako dokopa zgodnog Brazilca ili Italijana, i veštu spisateljicu koja dograbi trendi temu i prema sebi je uobliči. Svi paradoksi Elizabet Gilbert su paradoksi života u dvadeset prvom veku. Zato treba pažljivo čitati Elizabet Gilbert, jer ćemo u njoj prepoznati i sebe. I usput se i zabaviti i uživati.
Autorka teksta: Nevena Milojević
Ona piše sa lakoćom (što znači sa vrhunskom veštinom), duhovito i zavodljivo. Da, ona igra na naše slabosti (nama bliske privilegovanosti zapadne provenijencije), ali pre svega na svoje ludosti, koje opisuje sa humorom, ali ih istovremeno ne umanjuje. Na bezbroj mesta ćete pročitati mnogo o tome koliko je ona svesna da je jedno luckasto, svojeglavo biće dvadeset prvog veka, koje i voli i mrzi sebe.
„S pravom sam se stidela sebe zbog takvih misli: ko još pređe na drugi kraj sveta i sretne se s prastarim isceliteljom u Indoneziji samo da bi ga zamolio da posreduje u ljubavnim jadima?“
„Prijateljica Suzan je predložila da bi možda trebalo da osnujem neprofitnu organizaciju za pomoć nazvanu ’Raspuštenice bez granica’.“
Uvek me je zanimalo šta se desi posle preobražaja koji obećavaju moderni gurui. Čini se da je kod Elizabet prilično jasno – prešla je ceo svet da bi pregrmela jedan razvod i jedan raskid (a onda mnogo, mnogo pričala o tome po TED govorima i emisijama kod Opre), pa se vratila pisanju, tamo gde je i počela.
Tu dolazimo do romana koji smo i objavili pre dva meseca: „Grad devojaka“ govori o raspusnom Njujorku četrdesetih godina dvadesetog veka. U jedno malo slobodarsko pozorište dolazi praznoglava devetnaestogodišnja Vivijan željna zabave. Provodi dane na izvorištu nonšalancije i glamura, među šou-gerlama u pozorišnom svetu off Brodveja, i strmoglavo se upušta u zgode koje imaju ton burleske na granici vodvilja, kao i predstave koje za široke mase izvodi teatar Lili, da utoli nejasnu žeđ za životom u tačkama u kojima pulsira noćna vreva Menhetna, barovima poput Rode, Tut Šora, Crvenog petla i Maroka.
„Sve u Njujorku je za mene imalo prizvuk seksa. A sad kad pokušam da se setim pojedinosti, sve mi se čini kao da je teklo u jednoj dugoj, vreloj i znojavoj noći.“
Nije loše, zar ne?
Pa ipak, roman ne staje ovde. Ovo nije pamflet koji propoveda seksualne slobode onda kada bi to zvučalo malo zastarelo. Priču pripoveda vremešna Vivijan, koja se „uhvatila za postojanje kao prilepak za dno broda“. Ona je posle svih životnih razočaranja i velikih ljubavnih brodoloma ostala sama, ali je zadržala svoju lucidnost i šarm. Elizabet nas zapravo poziva na još jedno hodočašće, ne tako duhovno koliko puteno, ovog puta u prošlost, da bismo spoznale (jer mislim da je ovog puta poziv striktno ženski) nešto slično onome iz „Jedi, moli, voli“: jedan od najvećih strahova civilizacije je da će žena napustiti svoje ognjište i otisnuti se u nepoznato. Da li da proćerda svoju mladost u Njujorku četrdesetih ili odbaci udoban život u paru na Menhetnu i ode da se potuca po svetu, svejedno je. Otvoreni kraj daje jednu prilično trezvenu pouku o životu žene na ovom svetu. Obe junakinje (i Vivijan i sama Elizabet) uspele su da se izbore za kakvu-takvu nezavisnost u okolnostima koji su im date.
Ako se zagledamo malo dublje u fenomen Elizabet Gilbert i ono što ona predstavlja, pronaći ćemo mnogo toga što se danas ceni – modernog guru majstora, duhovnu predvodnicu koja je uspešno unovčila svoju traumu, ženu koja jeste samokritična ali čija potraga za samospoznajom odaje samousredsređenost koja nam je sa pravom sumnjiva, ženu koja poziva na seksualne slobode ali se uvek nekako dokopa zgodnog Brazilca ili Italijana, i veštu spisateljicu koja dograbi trendi temu i prema sebi je uobliči. Svi paradoksi Elizabet Gilbert su paradoksi života u dvadeset prvom veku. Zato treba pažljivo čitati Elizabet Gilbert, jer ćemo u njoj prepoznati i sebe. I usput se i zabaviti i uživati.
Autorka teksta: Nevena Milojević
