Zato nema ničeg slađeg za pravog čitaoca od knjige „Gotovo je s Edijem Belgelom“, čija je kontroverza o priči samog autora koji pripoveda u svoje ime buknula širom sveta. Edi (Eduar Luj) postupkom autofikcije priča o svom odrastanju u siromašnoj radničkoj porodici. Edi je očigledno feminiziran i time sa različitih aspekata stigmatizovan u siromašnoj i zatvorenoj francuskoj provinciji. Celog života on se borio sa osećajem stida što je takav: autsajder, „promašen slučaj“, „peško“ čiji je brat alkoholičar i delikvent a porodica siromašna. Posle izdavanja knjige Edi Belgel je promenio ime u Eduar Luj. Tako što je svoje odrastanje iskoristio da ispriča priču, on je izvršio inverziju stvarnosti i fikcije. Ako je književnost bespogovorno bazirana na realnosti, ni stvarnost nije pošteđena pripovedačkih postupaka. Zato autor može da dâ sebi drugo ime, i time što je uspeo da artikuliše svoju traumu u tonu lišenom patosa i samosažaljenja, govori da je pretrpljeno nasilje preneo na jednu drugu fiktivnu ravan i uspeo da to iskustvo prevaziđe a njegovim akterima konačno oprosti.

Jedan takav postupak koristi i Linda Knausgor. Njen život je odavno prešao granice svakodnevice, i nakon što je Karl Uve Knausgor „Moju borbu“ ispisao u potpunom ogoljivanju njihove intime, ona ovde pokušava da izgura svoju borbu – da se pripovedanjem izbori sa krivicom za očevu smrt. Sećanjem na srećne trenutke svoje porodice ona pokušava da se izbori sa grižom savesti koju oseća zbog očeve smrti. Poput Elene, i Linda je imala težak odnos sa mentalno nestabilnim ocem. Njen otac se borio sa bipolarnim poremećajem koji je i kod same autorke otkriven u mladosti.

Ovo je klasični autobiografski postupak koji se donekle bazira na autorkinom iskustvu. Pa ipak, naše čitanje nije oslobođeno čitalačkog zločina. Ako iz „Moje borbe“ znate već sve o Lindi Knausgor, dok čitate ovu knjigu, sigurno ćete pomišljati da neke stvari konačno imaju smisla. Time mi vršimo jedan kreativni čitalački postupak stapanja dve ravni stvarnosti i rađamo čudovište od parčića fikcije i nama dostupne realnosti.

A ponekad i sami pisci samosvesno dezavuišu granice između stvarnosti i fikcije. „Prema istinitoj priči“ Delfin de Vigan govori o Delfin (?!), spisateljici koja se posle ogromnog uspeha prethodnog romana bori sa kreativnom blokadom koja joj napastvuje um da sam razvodnjava granice između stvarnosti i fikcije. Ona upoznaje L.: blistavu sliku ženske prefinjenosti i spontanosti sa umećem da u svakoj situaciji reaguje tačno kako treba. L. je njena obožavateljka, koja se stavlja na raspolaganje Delfin, obavlja svakodnevne poslove dok ona treba samo da piše. Ali ni ona nije oslobođena čitalačkih zločina i velikim očekivanjima koje potencijalni likovi imaju od svojih tvoraca. L. se nameće kao odličan lik: misteriozna, izazovna, naizgled savršena. Ali i naporna, tvrdoglava. Ona polako počinje da zlostavlja Delfin svojim prisustvom i bespogovornim zahtevom da se probije do prvih redova teksta.

Da li je L. utvara koja se izmigoljila iz teksta, proizvod fikcije jednog izmoždenog spisateljskog mozga, priviđenje koje um u kreativnoj blokadi trokira i proizvodi, ili Delfin proganjaju odgrisci iz sveta fikcije koje je ona u čedomornom postupku selekcije eleminisala, ili je L. ravnopravan lik kao i Delfin sa kojim se autorka (Delfin de Vigan) poigrava i pokušava da nam dočara razarajući postupak stvaranja?

Nikad nećemo znati. To su misterije sveta teksta koje nas kopkaju i teraju da nastavimo da okrećemo stranice, kopamo i bunarimo, uvek u potrazi za dobrom pričom: onom koja je napisana, onom između redova i onom koja na kraju nastaje u našoj glavi. Stvarnost je porozna, a knjigoljupci stanuju na tankoj granici između dva sveta i naslađuju se propustima sa obe strane. Granica između fikcije i stvarnosti zato nije ni previše bitna, jer u korenu svake priče leži naša neopisiva želja da se prepustimo čitalačkom delirijumu da nas omami.

Autorka teksta: Nevena Milojević