Iako petkom obično očekujemo lake i prijemčive teme, ponekad je dobro ustalasati utanačene stvari. Otuda ovog petka čitamo najozbiljnije knjige za najstrože čitaoce. Naoružajte se toplim kupkama i strpljenjem. Svet nije mesto za razonodu, a ni knjige ne treba to (uvek) da budu.

Počnimo sa onim o čemu ljudi ne govore. „Ovo niko ne pominje“ da je popularnost koja se dobija na društvenim mrežama često neutemeljena i teško uhvatljiva. Zbog jedne bizarne nonsens šale postajete planetarno popularni. Onima kojima se to naprasno desi u život unosi haos neizvesnosti koju je teško objasniti. Ako napori ne vode rezultatima, a prazne šale donose neočekivanu pažnju i obožavanje, kako uhvatiti neki smisao u svakodnevnim događajima? Šta onda ima utemeljenje i težinu? I kada nastupe tragedije ozbiljnog pravog života, šta znači sva ta onlajn fama? Da li je ona fikcija ili preterana reakcija na stvarnost koju um i telo, namučeni imaginarnim hajkama i prepirkama, sada zaista proživljavaju? I gde je tanana ali suštinska razlika između onoga što se dešava onlajn i onoga što se dešava pred našim očima, ako je sve, baš sve, stvar doživljaja?

Ako ovu napetost prenesemo u istorijske okvire i novo geopolitičko podneblje – Kipar i roman Elif Šafak „Ostrvo nestalog drveća“ – neočekivani obrt perspektive ponovo će prodrmati uvrežena uverenja. Roman govori o razdoru između dve nacije koje žive na Kipru, gde su Grčka i Turska ratovale sedamdesetih godina prošlog veka. Glavni likovi ove knjige su članovi jedne porodice koji su pobegli u Veliku Britaniju. U građanskom ratu propadaju ne samo čitave porodice već i kulture i nacije. Otrgnute od sopstvenog tla, porodice iz mediteranskog podneblja presađivali su čitava stabla smokve, koja su zimi zakopavala u zemlju. U simbolici drveća ogleda se ratni odron ne samo ljudstva već i zemlje i rastinja. Kako rastu smokve otrgnute od svog izvornog tla? I kako se čupa korenje duboko usađeno u jedno podneblje, porodicu i naciju? Autorka Elif Šafak govorila je o jednoznačnosti naših tumačenja, o potrebi da se autor (čitalac i istorija) odrede prema zločinima, stradanjima i konfliktima. „Kako da ispričate priču o podeljenoj zemlji a da ne upadnete u zamku tribalizma ili da sami ne upadnete u zamku nacionalizma? Kao pripovedač, nisam mogla da pronađem pravi ugao gledanja na stvari, pravi način kako da započnem ovu knjigu, sve dok se nisam susrela sa smokvom. Ovo bi moglo zvučati čudno, ali osećam zahvalnost prema smokvi jer mi je dala potpuno drugačiju perspektivu bez koje ne bih mogla da sednem i počnem da pišem roman“, rekla je autorka. Otuda ovu priču pripoveda drvo smokve, jer ono živi duže od naših efemernih boravka na planeti, koji opet, proizvode sukobe koji nadilaze generacije, vremenske sekvence i istorijsko tumačenje. Još jednom, potrebna je neočekivana perspektiva da bi se podrivala očigledna istina.

Sveža perspektiva daje novi uvid i u najtmurnije okvire Drugog svetskog rata. Džonatan Litel u mučnom i zahtevnom trileru „Eumenide“ problematizuje zvanično tumačenje događaja. Iz perspektive dželata i glavnog junaka Maksimilijana Auea, optužen da je „pornograf nasilja“, on daje glas i Adolfu Hitleru, Hajnrihu Himleru, Adolfu Ajhmanu i Jozefu Gebelsu. On ne podilazi, i čitaoci ga ne zanimaju. Proždirući utanačene istorijske istine, Džonatan Litel traga, kao i prethodno Patriša Lokvud, za poroznom granicom između fikcije i istine, ovog puta istorijske istine i naracije. Ima li zločinac, dželat pravo na svoje viđenje događaja? I da li bi takva perspektiva preživela naše utvrđene sudove o onome što se desilo tada?

Maks Aue, narator, po struci je pravnik, po vokaciji klasičar, a po prirodi esteta. Čita Flobera dok luta šumama na severu Pomeranije, bežeći od nadolazećih ruskih trupa i uživajući u najboljem francuskom klaretu. (Kao što nemački kritičari vole da istaknu, Litel se mnogo bolje snalazi sa elementima francuske kulture nego nemačke.) Auea interesuju moguća filozofska opravdanja za masovna ubistva Jevreja i redovno konsultuje Platona. Istovremeno je i prikriveni homoseksualac, koji je nekada davno bio u incestuoznoj vezi sa sestrom, i koji je osumnjičen za brutalno ubistvo svoje majke i očuha. Litel je u intervjuima izjavljivao kako mu je lik Auea omogućio da istraži pitanja i postupke koja bi, da je rođen u drugo vreme i pod drugim okolnostima, možda počinio i sam.

„Doduše, mogao sam i da ne pišem. Na kraju krajeva, nisam ni dužan to da radim. Posle rata sam se držao neupadljivo; hvala bogu, nikad nisam imao potrebu da, kao neke moje bivše kolege, pišem memoare kako bih se pravdao, jer nemam zašto da se pravdam, ili zbog novčane dobiti, pošto i ovako prilično dobro zarađujem. Ne žalim ni zbog čega: radio sam svoj posao, to je sve... Uprkos mojim zastranjivanjima, a njih je bilo mnogo, i dalje sam jedan od onih koji misle kako čovek, da bi živeo, mora samo da diše, jede, pije i vrši nuždu; i traga za istinom. Ostalo je fakultativno.“

Autorka teksta: Nevena Milojević