Neobično običan
„Običan čovek je prokletstvo civilizacije. Ali on je toliko običan da je nesvakidašnji.“ I godinama posle prvog čitanja Sakupljača Džona Faulsa, ovo su dve rečenice koje u svakom trenutku mogu da citiram. Možda to dugujem gomili odgledanih dokumentaraca na temu serijskih ubica, u kojima se gotovo uvek ispostavi da su upravo obični, neupadljivi likovi, oni kojih se treba pripaziti.
Frederik Kleg je činovnik u Gradskoj većnici, siroče koje je bez imalo topline odgajila tetka. Razvija opsesiju Mirandom Grej, studentkinjom umetnosti koju ne poznaje, ali je prati i posmatra izdaleka. Isprva na nju gleda kao na jedan od retkih primeraka leptira koje sakuplja. Međutim, kako opsesija jača, njegove fantazije uzimaju maha. Kad na kladionici osvoji ogromnu sumu novca, kupuje kuću van grada u kojoj će držati zatočenu Mirandu nakon što je kidnapuje.
„To je bio dan kada sam prvi put sebi podario taj san koji će se obistiniti. Počinjao je tako što nju napada neki čovek, a ja stižem trkom i spasavam je. Onda sam odnekud ja bio taj čovek koji je napada, samo što je nisam povredio; zarobio sam je i odvezao je u kombiju do jedne osamljene kuće, i tamo je držao u zarobljeništvu na fin način. Postepeno me je upoznala i dopao sam joj se, i san se razrastao u san o tome kako živimo u finoj modernoj kući, u braku, sa decom i sve redom.“
Sakupljač je nepouzdan pripovedač i krajnje nedopadljiv protagonista. Njegova strana priče je puna protivrečnosti dok nevešto pokušava da opravda postupke o kojima kasnije čitamo. Odlučivši da mu dȃ baš ovakav glas, Fauls nedvosmisleno ukazuje na društvenu, obrazovnu i emocionalnu uskraćenost svog junaka. Rudimentarnom strukturom rečenica, oskudnim rečnikom i „opštemestašenjem“, Frederik Kleg samo potvrđuje da ni po čemu nije poseban. Pridobiti nekog posebnog možda bi značilo da će i on sam to postati. Zato želi Mirandu, ali pod određenim uslovima koji su deo izmaštanog poretka stvari.
Kada je omami hloroformom i odveze van grada gde će provesti naredne mesece, Frederik drži Mirandu zatvorenu u podrumu kuće. Svakodnevica se pretvara u borbu dve volje – njene, koja istrajava u pokušajima bekstva, i njegove, koji je uporan u nameri da ga ona zavoli. Uspostavlja se krajnje nepredvidiva dinamika u napetoj atmosferi u kojoj se nalaze. Na trenutke Miranda pokušava da ukaže svom kidnaperu na nedostatke u obrazovanju i edukuje ga, ali njen ton je uglavnom snishodljiv. Njegov primarni impuls je da joj ugađa jer smatra da je to način da se zbliže.
Kada pokušaji bekstva propadnu, ona pribegava drugačijoj taktici – pokušava da ga zavede. To se pretvara u potpuni fijasko – ne samo da Miranda uviđa do koje mere je Frederik seksualno istraumiran i neprilagođen već se i njegova slika o njoj sasvim menja. Uzvišeni ideal se srozava i jedino u čemu naizgled pronalazi zadovoljstvo je da je fotografiše obnaženu. Miranda uočava paralele između junaka čuvenog Šekspirovog komada Bura i njih dvoje. Počinje da oslovljava Frederika sa Kalibane, upoređujući ga sa čovekolikim čudovištem koje pokušava da napastvuje njenu imenjakinju, ćerku milanskog vojvode Prospera.
„’Neverovatno. Udaljeniji smo jedno od drugog nego ikad.’ Rekao sam: pre si me mrzela. Sad me, pretpostavljam, još i prezireš. ’Žalim te. Žalim te zbog onog što jesi i žalim te što ne vidiš šta sam ja.’ Vidim šta si ti, rekao sam. Ne misli da ne vidim. Zazvučao sam oštro, bio sam sit svega. Obazrela se brzo oko sebe, pa se sagla, prekrivajući šakama lice. Mislim da se malčice pravila da plače. Dakle, na kraju je izgovorila vrlo tihim glasom: ’Molim te, vodi me dole.’ Tako smo otišli dole. Obrnula se kad je bila unutra i ja sam se spremao da pođem, pošto sam joj skinuo gajtane. ’Bili smo goli jedno pred drugim’, kazala je. ’Udaljeniji ne možemo biti.’“
Razlike između dva lika su poslužile Faulsu i da provuče svoja zapažanja o klasnom procepu u Engleskoj, koji je predstavljao izvor rastućih tenzija u to vreme. Oba lika često imaju zajedljive komentare na račun društvenog sloja kom ne pripadaju.
„Znam da je to žalosno, znam da je on žrtva jednog bednog nekonformističkog malograđanskog sveta i jedne bedne društvene klase, užasne bojažljive falsifikovano gospodske međuklase....Muka mi je, od tog slepila, mrtvila, zastarelosti, zatucanosti i, da, čiste ljubomorne zlobe ogromne većine Engleske.“
Mirandinu perspektivu čitamo u formi dnevničkih zapisa. Dok se priseća života pre otmice, bliže upoznajemo njen svet. To je svet kom Sakupljač nevešto pokušava da se približi držeći Mirandu blizu, svet čiji deo nije bio rođenjem niti će mu ikada pripadati, ma koliko dobitaka na lutriji osvojio. Miranda je svedok njegovog poraza.
Faulsov roman je poslužio kao inspiracija drugim autorima, muzičarima, ekranizovan je i postavljan za scensko izvođenje. Zabeleženo je i da su neke serijske ubice i kidnaperi naveli Sakupljača kao model za svoje zločine, jedan je pri sebi čak imao primerak knjige kad ga je policija upucala.
Autor teksta: Ivana Veselinović
„To je bio dan kada sam prvi put sebi podario taj san koji će se obistiniti. Počinjao je tako što nju napada neki čovek, a ja stižem trkom i spasavam je. Onda sam odnekud ja bio taj čovek koji je napada, samo što je nisam povredio; zarobio sam je i odvezao je u kombiju do jedne osamljene kuće, i tamo je držao u zarobljeništvu na fin način. Postepeno me je upoznala i dopao sam joj se, i san se razrastao u san o tome kako živimo u finoj modernoj kući, u braku, sa decom i sve redom.“
Sakupljač je nepouzdan pripovedač i krajnje nedopadljiv protagonista. Njegova strana priče je puna protivrečnosti dok nevešto pokušava da opravda postupke o kojima kasnije čitamo. Odlučivši da mu dȃ baš ovakav glas, Fauls nedvosmisleno ukazuje na društvenu, obrazovnu i emocionalnu uskraćenost svog junaka. Rudimentarnom strukturom rečenica, oskudnim rečnikom i „opštemestašenjem“, Frederik Kleg samo potvrđuje da ni po čemu nije poseban. Pridobiti nekog posebnog možda bi značilo da će i on sam to postati. Zato želi Mirandu, ali pod određenim uslovima koji su deo izmaštanog poretka stvari.
Kada je omami hloroformom i odveze van grada gde će provesti naredne mesece, Frederik drži Mirandu zatvorenu u podrumu kuće. Svakodnevica se pretvara u borbu dve volje – njene, koja istrajava u pokušajima bekstva, i njegove, koji je uporan u nameri da ga ona zavoli. Uspostavlja se krajnje nepredvidiva dinamika u napetoj atmosferi u kojoj se nalaze. Na trenutke Miranda pokušava da ukaže svom kidnaperu na nedostatke u obrazovanju i edukuje ga, ali njen ton je uglavnom snishodljiv. Njegov primarni impuls je da joj ugađa jer smatra da je to način da se zbliže.
Kada pokušaji bekstva propadnu, ona pribegava drugačijoj taktici – pokušava da ga zavede. To se pretvara u potpuni fijasko – ne samo da Miranda uviđa do koje mere je Frederik seksualno istraumiran i neprilagođen već se i njegova slika o njoj sasvim menja. Uzvišeni ideal se srozava i jedino u čemu naizgled pronalazi zadovoljstvo je da je fotografiše obnaženu. Miranda uočava paralele između junaka čuvenog Šekspirovog komada Bura i njih dvoje. Počinje da oslovljava Frederika sa Kalibane, upoređujući ga sa čovekolikim čudovištem koje pokušava da napastvuje njenu imenjakinju, ćerku milanskog vojvode Prospera.
„’Neverovatno. Udaljeniji smo jedno od drugog nego ikad.’ Rekao sam: pre si me mrzela. Sad me, pretpostavljam, još i prezireš. ’Žalim te. Žalim te zbog onog što jesi i žalim te što ne vidiš šta sam ja.’ Vidim šta si ti, rekao sam. Ne misli da ne vidim. Zazvučao sam oštro, bio sam sit svega. Obazrela se brzo oko sebe, pa se sagla, prekrivajući šakama lice. Mislim da se malčice pravila da plače. Dakle, na kraju je izgovorila vrlo tihim glasom: ’Molim te, vodi me dole.’ Tako smo otišli dole. Obrnula se kad je bila unutra i ja sam se spremao da pođem, pošto sam joj skinuo gajtane. ’Bili smo goli jedno pred drugim’, kazala je. ’Udaljeniji ne možemo biti.’“
Razlike između dva lika su poslužile Faulsu i da provuče svoja zapažanja o klasnom procepu u Engleskoj, koji je predstavljao izvor rastućih tenzija u to vreme. Oba lika često imaju zajedljive komentare na račun društvenog sloja kom ne pripadaju.
„Znam da je to žalosno, znam da je on žrtva jednog bednog nekonformističkog malograđanskog sveta i jedne bedne društvene klase, užasne bojažljive falsifikovano gospodske međuklase....Muka mi je, od tog slepila, mrtvila, zastarelosti, zatucanosti i, da, čiste ljubomorne zlobe ogromne većine Engleske.“
Mirandinu perspektivu čitamo u formi dnevničkih zapisa. Dok se priseća života pre otmice, bliže upoznajemo njen svet. To je svet kom Sakupljač nevešto pokušava da se približi držeći Mirandu blizu, svet čiji deo nije bio rođenjem niti će mu ikada pripadati, ma koliko dobitaka na lutriji osvojio. Miranda je svedok njegovog poraza.
Faulsov roman je poslužio kao inspiracija drugim autorima, muzičarima, ekranizovan je i postavljan za scensko izvođenje. Zabeleženo je i da su neke serijske ubice i kidnaperi naveli Sakupljača kao model za svoje zločine, jedan je pri sebi čak imao primerak knjige kad ga je policija upucala.
Autor teksta: Ivana Veselinović
