Mišel je odrasla u Čikagu, u brižnoj afroameričkoj porodici srednje klase. Podizana u duhu samouverenosti i bez ograničenja, Mišel ističe čvrstu vezu sa članovima porodice kao temelj svoje ličnosti. Sa puno nežnosti piše o svojoj majci Marijan Robinson, koja je negovala njenu individualnost, o svom ocu Frejzeru, čija je tiha borba sa multipla sklerozom duboko obeležila njihove živote, o svom bratu Krejgu, koji je uvek bio prisutan u ulozi zaštitnika i prijatelja. Na Prinstonu je bila tek jedna od nekoliko Afroamerikanki. Nisu svi bili uvereni u njene izuzetne sposobnosti i ambicije, bilo je i otvorenog obeshrabrivanja na putu ka prestižnim obrazovnim institucijama. U Čikagu je napravila prve profesionalne korake u advokatskoj kancelariji, nakon što je završila prava na Harvardu. Tamo je postala mentor budućem predsedniku i ljubavi svog života Baraku Obami, kog upoređuje sa jednorogom zbog svega onog jedinstvenog što je uneo u njen život. 

Lični gubici su je navodili da preispituje svoje poteze i karijeru koju je odabrala. Od osobe koja čekira odrađene stvari sa spiska postala je ona koja se ne plaši da rizikuje i krene ispočetka. Kada govori o braku, kompromisima u bračnoj zajednici, navikavanju na realnost jedne veze, to radi veoma iskreno i ne ulepšava stvari. Ne poriče da je bilo puno izazova sa kojima su se Barak i ona sretali na putu do zajedničkog uspeha, pokušavajući da se profesionalno ostvare, istovremeno želeći da odgajaju decu. Otvorena je i kada govori o neuspelim pokušajima da ostane trudna, frustraciji koja je dovela do nesuglasica u braku i zajedničkog odlaska kod terapeuta. 

Za većinu čitalaca najintrigantniji su predsednička kampanja 2008, ishod izbora i istorijski ulazak Obaminih u Belu kuću. Mišel je kao prva dama pokazala izuzetnu sposobnost da se poveže sa običnim svetom i da razume njihove potrebe i probleme, što ju je učinilo uticajnom figurom u javnom životu. Nisu izostale ni kritike, delovalo je kao da se neprestano čeka pogrešan potez ili neadekvatan odabir reči. Postarala se da Bela kuća bude inkluzivnija nego ikad pre pokrenuvši inicijative u domenu svojih interesovanja – edukacija žena, programi za pomoć porodicama koje žele da žive zdravije i aktivnije, rad sa porodicama vojnih lica – strateški koristeći medije i društvene mreže. Nije ostalo neprimećeno ni kako se oblačila, što je uspešno stavila u drugi plan, nastavljajući diskretno da bude inspiracija svojim besprekornim izgledom u svakoj prilici. 

Većina tekstova o Mojoj priči sa kojima sam se susrela od kada je izašlo naše izdanje počinje varijacijom na neku od rečenica: „Nisam imala nikakva očekivanja ali“, „Prijatno sam iznenađena iako je verovatno neko drugi pisao...“, „Nerado i sa predrasudama sam se uhvatila za knjigu...“ . Ne morate da gajite simpatije prema njoj ili bivšem američkom predsedniku da biste cenili profesionalnu i ličnu ostvarenost, stvari koje nekog pokreću i za koje se zalaže. Prvo što sam uočila čitajući knjigu je da priča o njenom odrastanju ima toliko toga zajedničkog sa pričom bilo koje devojčice odrasle u radničkoj porodici u staroj Jugoslaviji, pa čak i sa mojim detinjstvom. Jednolični dani ispunjeni druženjem sa brojnom rodbinom, odlascima u školu, brižni roditelji, obožavani baka i deka. Tako je rasla i Mišel, bez privilegija ali sa radnom etikom koja joj je usađena u porodičnom domu. 

Mišel je bila dovoljno uspešan advokat da joj nije potrebna moja apologija, a još uvek je u poziciji da svojim delovanjem kreira sliku o sebi, da bude sila koja donosi pozitivne promene i motiviše druge da učine isto. Upravo u maniru u kom ova knjiga na krajnje nepretenciozan način donosi njenu nesvakidašnju životnu priču, želela bih i da se moj entuzijazam prelije na sve one čitaoce koji imaju rezervu prema liku i delu ove dame. Jer ona to zaista i jeste.

Autor teksta: Ivana Veselinović