Dejvid spasava sirenu od oportunista i pruža joj utočište u svojoj kući. Ajkaja isprva ne govori. Koža joj je crvena i prekrivena drevnim tetovažama, oči srebrne boje a kosa upletena u alge i morske biljke. Što duže je na kopnu i sa Dejvidom, sve više poprima izgled ljudskog bića. Rep otpadne, koža se prosvetli, oči se izbistre a polako počinju i da se razdvajaju noge koje su u repu srasle, pa uči da hoda.

Arkadija, samohrana majka sa gluvim sinom koja živi u Dejvidovom komšiluku, uči sirenu da govori. Kako se između Ajkaje i Dejvida produbljuje poverenje – a ona sada već vlada bazičnim govornim sposobnostima – priča mu kako je postala sirena. Bila je jedna od šest ćerki drevnog poglavice, koja nije htela da se uda, uživala je u slobodnom životu, igri i pesmi. Žene su bile ljubomorne na njenu lepotu, proklele su je i prognale u okean, po kom je vekovima lutala dok nije upoznala njega.

Komšiluk postaje sumnjičav, ribari su raspisali nagradu za nalaženje sirene. Jedna komšinica, beskrupulozna Patrisija, ubeđena je da Dejvid nešto krije i dolazi na ideju kako da ga raskrinka i uzme novac od nagrade. Stres koji ova dešavanja izazivaju pokreće preobražaj Ajkaje nazad u sirenu i svi koji žele da joj naude suočeni su sa opasnošću da stradaju od drevne kletve. Svojom pesmom ona uspeva da prizove uragan, a Dejvid i Arkadija pobrinuće se da sačuvaju Ajkajinu tajnu od radoznalih meštana.

Izuzetnost ove priče leži u jeziku i magičnoj atmosferi koju je Monik Rofi vešto stvorila. Njen glas je karipski ritmičan i poetičan, na trenutke steći ćete utisak da čitate drevni mitski spis. Dijalozi obiluju kreolskim dijalektom, smenjivanje događaja iz prošlosti sa Dejvidovim dnevničkim zapisima daje dinamiku narativu. Ovo nije bajka jer se ne nazire mogućnost za srećan kraj, već arhetipska priča o ženskom usudu, o autsajderu čiji dolazak u neku sredinu izvlači na površinu sve njene mane, dvoličnosti i zla.

Autor teksta: Ivana Veselinović