Sve što niste znali i niste imali koga da pitate o seksu
Da li znate da ono što zovete vaginom zapravo je unutrašnji reproduktivni kanal koji vodi do materice, dok je celokupni ženski polni organ obuhvaćen terminom vulva?
Da li znate da su muški i ženski polni organi sa stanovišta biologije homologni: čine ih isti delovi koji su različito organizovani?
Klitoris je zapravo homologan muškom penisu. Prema kulturološkom shvatanju, klitoris je „ona kvržica na vrhu vulve“. Zapravo, s biološkog stanovišta, klitoris je „široko rasprostranjena, većim delom unutrašnja anatomska struktura s glavom koja se pomalja na vrhu vulve“. Sa klitorisom je problem što ga kulturološko tumačenje uglavnom svodi na njegov spoljni deo – glavić. I penis se svodi na njegov spoljni deo, pa njegova srodnost sa klitorisom nije očigledna. I penis i klitoris imaju kompleksnu unutrašnju građu i sastoje od tri dela: dva kraka i tkiva koje ih obuhvata. Klitoris se zapravo proteže sve do vaginalnog otvora, a prekrivaju ga velike i male usne koje su homologne kožici na penisu. I klitoris ima glavić, kao i penis.
I muški i ženski polni organi imaju iste homologne delove koji se menjaju oko šeste nedelje pošto se oplođeno jajašce usadi u matericu i započinje proces maskulinizacije putem hormona, ako jedno od dva oplođena jajašca nosi kod XY, što znači da nose informaciju „genetski muško“.
I penis se, kao i vulva, ovlaži. I suprotno, i polni organ žena se ukruti. Usmerili smo pažnju na ukrućenost penisa i vlažnost vagine jer je to po našem shvatanju preduslov odnosa. Zapravo, ne samo da muški i ženski organi imaju istu građu, ali drugačiji raspored već oni proizvode i iste senzacije.
Sudeći po ovome, osnove onoga što znamo o svojim polnim organima su pogrešne. A kakva li je tek priča o onome što radimo sa njima? Ovo je polazna tačka tvrdnje koju iznosi autorka opsežne knjige o ženskom orgazmu Emili Nagoski Budi takva kakva jesi. Ona ističe da su naša saznanja o osnovama seksualnog odnosa površna i kulturološki obojena – često bremenita negativnom konotacijom.
Priča je daleko komplikovanija i zahteva da brižljivo pročitate četiristo stranica o ženskom orgazmu. Ja ću „premotati“ na kraj i ono što nas sve najviše zanima – da li samo retke srećnice mogu da imaju orgazam, dok su druge žene osuđene na slutnje i efemerne senzacije? Autorka hrabro iznosi svoju tvrdnju: orgazam nije „vrhunac zadovoljstva“. On jedva da je predviđen da postoji od samog početka.
Ako je orgazam penetracijom redak i zapravo uglavnom znači da je tokom odnosa na ovaj ili onaj način stimulisan ili klitoris ili sunđerasto tkivo oko uretre (koje je homologno prostati i zapravo je prvobitno pretpostavljenoj fantomskoj G-tački) kako je moguće da većina žena, i pored desetine drugih orgazama koji postoje i dalje „juri“ ovaj orgazam, muškarci ga očekuju, a kulturološka shvatanja tumače kao jedini koji donosi emotivno zadovoljstvo i povezanost?
Odgovor je, naravno, pretpostavka o muškoj podrazumevanoj seksualnosti koju patrijarhat propisuje kao normu, a žene pokušavaju da na nju odgovore recipročnim impulsom.
Problem je ovde dublji od donekle zastarelih ubeđenja protiv kojih treba da se „borimo“. Stvar je u tome na kojim osnovama su ona nastala, šta je u korenu „predrasude“. Po rečima autorke, vekovima su naučnici pretpostavljali da, ako muškarci prave decu doživljavajući orgazam prilikom vaginalnog odnosa, tada sigurno i žene prave decu doživljavajući orgazam prilikom penetracije. Ženski orgazam se smatrao znakom začeća, božanskim blaženstvom koje nastaje u činu spajanja muškarca i žene tokom kojeg se u simultanom zadovoljstvu začinje njihov potomak.
Naravno, teško je početi samo sa tim šta je sve ovde pogrešno. Žena, kao i muškarac, može da doživi veliki broj orgazama koji nemaju nikakve veze sa penetracijom. Istovremeni orgazmi su retki i uglavnom su odraz usklađenosti para koji dobro poznaje telo i navike svog partnera ili partnerke. Mnogi orgazmi su automatski, a zavise od anatomije naših vagina. Po rečima feministkinje i filozofkinje Elizabet Lojd, ženski orgazam nije evolutivna adaptacija, nema veze sa uspešnim razmnožavanjem. Zapravo, to je evolutivni nusproizvod, rezultat činjenice da su se muške i ženske genitalije razvijale homologno. Muška ejakulacija, blisko povezana sa orgazmom, ključna je za reprodukciju, pa je orgazam sastavni deo muškog seksualnog sklopa koji je bitan da bi se sperma „ubrizgala“ u matericu. Ženski orgazam je prosto ostao kao reakcija koju proizvode ženski polni organi kao i muški, a evoluciji je bilo lakše da ga ostavi nego da se njime bavi. Evoluciji je ponekad lakše da ostavi rudimentalno razvijene neke delove tela ili njihove reakcije, nego da ih potpunosti eliminiše. Žensko zadovoljstvo nije evolutivna adaptacija nego premija evolutivne selekcije koja je sprovedena u nekom trenutku nad našim organima i efektima koje oni proizvode i nema ulogu u reprodukciji.
Iz istog razloga muškarci imaju bradavice koje nemaju nikakvu ulogu u razmnožavanju. Ironija je da muške bradavice i te kako pružaju zadovoljstvo i da ova vrsta „bočnog“ erotskog zadovoljstva nema direktnu reproduktivnu ulogu i samo na dugačkom štapu podstiče seksualno uzbuđenje koje može da dovede do vrhunca, koje opet može da dovede do ubrizgavanja semene tečnosti u matericu. Što u krajnjem slučaju može da dovede do oplodnje, a i ne mora. Seksualno zadovoljstvo je samim tim sa stanovišta evolucije podvrgnuto malverzaciji od strane ljudskog roda jer je ono postalo cilj – a ne sredstvo za reprodukciju – prilikom seksualnog čina.
Himen ima sličnu sudbinu kao i muške bradavice. On je homologan semenom brežuljku, uzvišenju u zidu uretre gde ona prolazi kroz prostatu i spaja se sa semenim kanalićima. Himen je poput ženskog orgazma dobio svoje kulturološko značenje, dok je zapravo samo rudimentalni ostatak polazišne tačke anatomije muškaraca i žena, rudimentalna posledica činjenice da svi muškarci i žene imaju iste delove i građu polnih organa koji su samo drugačije raspoređeni i koji se hormonalnom stimulacijom u šestoj nedelji trudnoće diferenciraju.
Evolucija ne pravi zbrku, ona se trudi da pojednostavi stvari. Ako joj neka pojava nije neophodna za reprodukciju, ona ga samo ostavi po strani. Mi ljudi pružamo kontekst i pravimo zbrku. I upisujemo značenje u prvobitno prilično bezazlene i sasvim normalne pojave koje proizvode naša tela. Ako je žensko seksualno zadovoljstvo samo premija koju smo slučajno dobili tokom evolutivnog razvitka, zašto prosto ne uživamo u njemu? Zašto smo mu postavili tolike granice?
S obzirom na to koliko je, po rečima autorke, teško pronaći finansijska sredstva za proučavanje ženskog orgazma zbog čega je i dalje nepoznanica modernom društvu, ova knjiga može da vam promeni život, jer gotovo svi aspekti ženske seksualnosti su mistifikovani, pogrešno tumačeni ili potpuno nepoznati. To je kao da koristite noge svakog dana, a ne znate gde idete, kako ćete tamo stići i neko vam sve vreme daje pogrešne smernice, a onda vas ispituje zašto ne stižete isprva – ili nikada – do svog cilja. Još gore, govori vam šta je vaš cilj, a sva propratna zadovoljstva putovanja mapira kao nebitna ili – problematična.
Autorka teksta: Nevena Milojević
Da li znate da su muški i ženski polni organi sa stanovišta biologije homologni: čine ih isti delovi koji su različito organizovani?
Klitoris je zapravo homologan muškom penisu. Prema kulturološkom shvatanju, klitoris je „ona kvržica na vrhu vulve“. Zapravo, s biološkog stanovišta, klitoris je „široko rasprostranjena, većim delom unutrašnja anatomska struktura s glavom koja se pomalja na vrhu vulve“. Sa klitorisom je problem što ga kulturološko tumačenje uglavnom svodi na njegov spoljni deo – glavić. I penis se svodi na njegov spoljni deo, pa njegova srodnost sa klitorisom nije očigledna. I penis i klitoris imaju kompleksnu unutrašnju građu i sastoje od tri dela: dva kraka i tkiva koje ih obuhvata. Klitoris se zapravo proteže sve do vaginalnog otvora, a prekrivaju ga velike i male usne koje su homologne kožici na penisu. I klitoris ima glavić, kao i penis.
I muški i ženski polni organi imaju iste homologne delove koji se menjaju oko šeste nedelje pošto se oplođeno jajašce usadi u matericu i započinje proces maskulinizacije putem hormona, ako jedno od dva oplođena jajašca nosi kod XY, što znači da nose informaciju „genetski muško“.
I penis se, kao i vulva, ovlaži. I suprotno, i polni organ žena se ukruti. Usmerili smo pažnju na ukrućenost penisa i vlažnost vagine jer je to po našem shvatanju preduslov odnosa. Zapravo, ne samo da muški i ženski organi imaju istu građu, ali drugačiji raspored već oni proizvode i iste senzacije.
Sudeći po ovome, osnove onoga što znamo o svojim polnim organima su pogrešne. A kakva li je tek priča o onome što radimo sa njima? Ovo je polazna tačka tvrdnje koju iznosi autorka opsežne knjige o ženskom orgazmu Emili Nagoski Budi takva kakva jesi. Ona ističe da su naša saznanja o osnovama seksualnog odnosa površna i kulturološki obojena – često bremenita negativnom konotacijom.
Priča je daleko komplikovanija i zahteva da brižljivo pročitate četiristo stranica o ženskom orgazmu. Ja ću „premotati“ na kraj i ono što nas sve najviše zanima – da li samo retke srećnice mogu da imaju orgazam, dok su druge žene osuđene na slutnje i efemerne senzacije? Autorka hrabro iznosi svoju tvrdnju: orgazam nije „vrhunac zadovoljstva“. On jedva da je predviđen da postoji od samog početka.
Ako je orgazam penetracijom redak i zapravo uglavnom znači da je tokom odnosa na ovaj ili onaj način stimulisan ili klitoris ili sunđerasto tkivo oko uretre (koje je homologno prostati i zapravo je prvobitno pretpostavljenoj fantomskoj G-tački) kako je moguće da većina žena, i pored desetine drugih orgazama koji postoje i dalje „juri“ ovaj orgazam, muškarci ga očekuju, a kulturološka shvatanja tumače kao jedini koji donosi emotivno zadovoljstvo i povezanost?
Odgovor je, naravno, pretpostavka o muškoj podrazumevanoj seksualnosti koju patrijarhat propisuje kao normu, a žene pokušavaju da na nju odgovore recipročnim impulsom.
Problem je ovde dublji od donekle zastarelih ubeđenja protiv kojih treba da se „borimo“. Stvar je u tome na kojim osnovama su ona nastala, šta je u korenu „predrasude“. Po rečima autorke, vekovima su naučnici pretpostavljali da, ako muškarci prave decu doživljavajući orgazam prilikom vaginalnog odnosa, tada sigurno i žene prave decu doživljavajući orgazam prilikom penetracije. Ženski orgazam se smatrao znakom začeća, božanskim blaženstvom koje nastaje u činu spajanja muškarca i žene tokom kojeg se u simultanom zadovoljstvu začinje njihov potomak.
Naravno, teško je početi samo sa tim šta je sve ovde pogrešno. Žena, kao i muškarac, može da doživi veliki broj orgazama koji nemaju nikakve veze sa penetracijom. Istovremeni orgazmi su retki i uglavnom su odraz usklađenosti para koji dobro poznaje telo i navike svog partnera ili partnerke. Mnogi orgazmi su automatski, a zavise od anatomije naših vagina. Po rečima feministkinje i filozofkinje Elizabet Lojd, ženski orgazam nije evolutivna adaptacija, nema veze sa uspešnim razmnožavanjem. Zapravo, to je evolutivni nusproizvod, rezultat činjenice da su se muške i ženske genitalije razvijale homologno. Muška ejakulacija, blisko povezana sa orgazmom, ključna je za reprodukciju, pa je orgazam sastavni deo muškog seksualnog sklopa koji je bitan da bi se sperma „ubrizgala“ u matericu. Ženski orgazam je prosto ostao kao reakcija koju proizvode ženski polni organi kao i muški, a evoluciji je bilo lakše da ga ostavi nego da se njime bavi. Evoluciji je ponekad lakše da ostavi rudimentalno razvijene neke delove tela ili njihove reakcije, nego da ih potpunosti eliminiše. Žensko zadovoljstvo nije evolutivna adaptacija nego premija evolutivne selekcije koja je sprovedena u nekom trenutku nad našim organima i efektima koje oni proizvode i nema ulogu u reprodukciji.
Iz istog razloga muškarci imaju bradavice koje nemaju nikakvu ulogu u razmnožavanju. Ironija je da muške bradavice i te kako pružaju zadovoljstvo i da ova vrsta „bočnog“ erotskog zadovoljstva nema direktnu reproduktivnu ulogu i samo na dugačkom štapu podstiče seksualno uzbuđenje koje može da dovede do vrhunca, koje opet može da dovede do ubrizgavanja semene tečnosti u matericu. Što u krajnjem slučaju može da dovede do oplodnje, a i ne mora. Seksualno zadovoljstvo je samim tim sa stanovišta evolucije podvrgnuto malverzaciji od strane ljudskog roda jer je ono postalo cilj – a ne sredstvo za reprodukciju – prilikom seksualnog čina.
Himen ima sličnu sudbinu kao i muške bradavice. On je homologan semenom brežuljku, uzvišenju u zidu uretre gde ona prolazi kroz prostatu i spaja se sa semenim kanalićima. Himen je poput ženskog orgazma dobio svoje kulturološko značenje, dok je zapravo samo rudimentalni ostatak polazišne tačke anatomije muškaraca i žena, rudimentalna posledica činjenice da svi muškarci i žene imaju iste delove i građu polnih organa koji su samo drugačije raspoređeni i koji se hormonalnom stimulacijom u šestoj nedelji trudnoće diferenciraju.
Evolucija ne pravi zbrku, ona se trudi da pojednostavi stvari. Ako joj neka pojava nije neophodna za reprodukciju, ona ga samo ostavi po strani. Mi ljudi pružamo kontekst i pravimo zbrku. I upisujemo značenje u prvobitno prilično bezazlene i sasvim normalne pojave koje proizvode naša tela. Ako je žensko seksualno zadovoljstvo samo premija koju smo slučajno dobili tokom evolutivnog razvitka, zašto prosto ne uživamo u njemu? Zašto smo mu postavili tolike granice?
S obzirom na to koliko je, po rečima autorke, teško pronaći finansijska sredstva za proučavanje ženskog orgazma zbog čega je i dalje nepoznanica modernom društvu, ova knjiga može da vam promeni život, jer gotovo svi aspekti ženske seksualnosti su mistifikovani, pogrešno tumačeni ili potpuno nepoznati. To je kao da koristite noge svakog dana, a ne znate gde idete, kako ćete tamo stići i neko vam sve vreme daje pogrešne smernice, a onda vas ispituje zašto ne stižete isprva – ili nikada – do svog cilja. Još gore, govori vam šta je vaš cilj, a sva propratna zadovoljstva putovanja mapira kao nebitna ili – problematična.
Autorka teksta: Nevena Milojević
