Svi smo mi pomalo vukodlaci!

Intervju sa Glenom Dankanom, autorom romana „Poslednji vukodlak“.

Podvojenost - Britanski pisac smatra da je priča o vukodlacima odlična metafora za rascep između onoga što jesmo i onoga što želimo da budemo.

Roman „Poslednji vukodlak" britanskog autora Glena Dankana (Laguna, 2011) već je postao kultno izdanje i nezaobilazna knjiga za ljubitelje žanrovske proze. Srpski horor pisac i prevodilac Goran Skrobonja knjigu je nazvao „uzbudljivom knjigom koja uspostavlja nove standarde za akcioni horor žanr".

Dankan kaže da ga je za pisanje „Poslednjeg vukodlaka" inspirisao, pored ostalih literarnih i filmskih uzora, i kultni film „Američki vukodlak u Londonu".

- Puno dugujem „Američkom vukodlaku u Londonu". Iako nisam svesno razmišljao o tom filmu dok sam pisao, sada shvatam da on poseduje istu mešavinu humora, horora, psihološkog realizma i uverljive ljubavne priče. To je, bez sumnje, i dalje najbolji film o vukodlacima koji je snimljen. Dok ne ekranizuju „Poslednjeg vukodlaka", naravno - govori Dankan.

Šta su, po vama, vaši najbolji kvaliteti kao pisca?

- Psihološki realizam i (kada mi krene za rukom) dobro napisane rečenice.

Knjigu hvale kao delo koje je redefinisalo mit o vukodlacima za XXI vek. Da li ste to od početka hteli da uradite ili se desilo slučajno?

- Nisam nameravao da redefinišem mit. Krajnje sramotno, nameravao sam da napišem čist žanrovski roman zato što u tom trenutku tržište za beletristiku (to jest beletristiku čiji autori nisu sveopšte poznati) maltene nije postojalo. Ubrzo je postalo očigledno da nisam u stanju da napišem čist žanrovski roman, makar ovog puta, zato što se ispostavilo da je likantropija izuzetno bogata i dinamična metafora ljudske prirode. Sve što sam ikada napisao bavilo se rascepom između tipa stvorenja kakvom težimo da postanemo i tipa stvorenja koje na kraju zaista budemo, tako da iako je ovo knjiga koja se „bavi" vukodlakom, prateći sve konvencije mita dok u isto vreme pokušava i da ih podrije, ispod toga je priča o konfliktima i apsurdnostima koji su sastavni deo onoga što nas čini ljudima. Da roman nije otišao na tu stranu vrlo rano u procesu pisanja, nikad ga ne bih završio.

Vi ste koautor muzike za knjigu. Koliko muzika utiče na vaše pisanje? Da li je slušate dok pišete?

- Pretpostavljam da je to zbog duge kose, ali, istini za volju, nosim je samo da bih sakrio uši koje su toliko klempave da izgledam kao idiot. Što se muzike za knjigu tiče, osim nekoliko rečenica iz romana koje sam čitao, muzika je izuzetno delo Stivena Koutsa, čija sposobnost da u tri strofe i refrenu objasni ono za šta je meni trebalo 120.000 reči kod mene izaziva depresiju. Stiven i ja smo prijatelji već trideset godina i delimo slične stavove prema velikim misterijama života: ljubavi, seksu, smrti, traženju smisla u univerzumu koji na dnevnoj bazi demonstrira svoju besmislenost. Ne slušam muziku dok pišem i uvek me čudi kad neko ko pokušava dobro da piše to radi. Ako mi je dan bio uspešan, možda pustim „Led cepelin" i cerim se po kuhinji pun testosterona, ali to je pre slavlje nego inspiracija.

U većini svojih romana bavite se prirodom dobra i zla, moralnošću i mračnom stranom ljudske prirode. Očigledno puno razmišljate o ovim temama.

- Odgajan sam kao katolik, tako da je moj imaginativni vokabular formiran na tim osnovama. Većina dela koja sam napisao proizilazi iz produženog stanja šoka i žaljenja zbog gubitka mladalačke sigurnosti u apsolutne vrednosti - Boga, Ljubav, Objektivnu realnost, Apsolutne moralne vrednosti - ali i iz bazične težnje, ma koliko ona bila smešna, za postizanjem neke vrste sekularne sveznanosti koja bi ljudsko biće otkrila i uzdigla na pijedestal.

Da li je Džejkobovo prezime referenca na čuveni lik detektiva Filipa Marloua iz romana Rejmonda Čendlera?

- Da, kao i na Konradovog naratora iz „Srca tame".

Dijagnoza moderne svesti

U kojoj su meri Džejkob i SOKOF ogledalo modernog sveta?

- Džejkob je, na početku romana, u stanju akutne egzistencijalne dosade. Iako mi je žao što to moram da kažem, mislim da jako puno ljudi tako živi. U tom smislu on je karakterna dijagnoza moderne svesti. Ali takođe služi i kao katalizator preokreta i obnove onih aspekata života zbog kojih vredi živeti: ljubav, požuda, delanje, prijateljstvo, humor. SOKOF je, naravno, izuzetno korumpirana autoritativna organizacija koja se krije iza pseudoideološke fasade. Treba li reći išta više o njoj?

Izvor: Press