„Ante Tomić je takav pisac da ja nikad ne bih mogao da zamislim sebe da budem takav pisac“, rekao je na početku Goran Marković. „I na filmu volim autore koji rade nešto apsolutno različito od mene i što ja nikad ne bih mogao da napravim. Ante ima jednu osobinu koja je meni potpuno nedokučiva, a to je da stvara literaturu, a radi i za film, što, po mom mišljenju, jedno drugo isključuje, jer svaka dobra literatura nema razloga da postane film, a filmovi koji su literarni nisu dobri filmovi. Ante ume jedno da pretoči u drugo alhemijskim putem. Ono što, po mom mišljenju, čini suštinu njegove poetike jesu priča i dijalog – koji je nenadmašan, jer čovek vrišti od smeha dok čita njegove knjige.“

Marko Despot je preveo na francuski Antin roman „Čudo u Poskokovoj Dragi“.

„Ante je lekar za dušu. Ante, ‘Čudo u Poskokovoj Dragi’ i ja smo smo sudbinski povezani. Kad sam pročitao knjigu, bio sam jednom selu koje je vrlo slično Poskokovoj Dragi, zove se Gornja Jagodnja. Zapravo, prvo je moja supruga pročitala roman iste večeri kad smo ga kupili i ja nisam mogao da spavam, jer se krevet tresao od njenog smeha. Znao sam da moram ili da ga prevedem, ili da ga objavim, ili i jedno i drugo, ili da je dam nekome da objavi. I to je trajalo godinama, jer niko se u Francuskoj nije usudio da prevede i objavi dotad nepoznatog autora. Inače se balkanska literatura baš i ne prodaje na zapadu, pa sam onda roman preveo i objavio ja. Tiraž je bio mali, 1.500 primeraka, ali danas, posle dve godine, prodali smo 20.000 primeraka, što je za takvu knjigu neverovatno. Čitaoci znaju šta je dobra knjiga i meni su se zahvaljivali što sam je preveo i govorili da im je spasila život. Našli su u njoj prijatelja. Ako govorimo o izazovima njenog prevođenja, reći ću vam da je dijalekt nemoguće prevesti, prevodi se duh. Mislim da i Francuzi sada osećaju Antin duh i humor“, ispričao je Marko Despot.

Ante je otkrio da nikada ne čita ponovo svoje knjige, jer se plaši da će u njima naći neku neuspešnu rečenicu ili misao koja mu se danas ne bi dopala.

„Čini mi se da nisam više osoba koja je to napisala. Ne mislim nužno da sam postao bolja osoba, čak mislim da sam postao gora. U knjizi ‘Što je muškarac bez brkova’ svi su nešto primećivali kako sam nježan prema tim luđacima iz krša. Danas, moram priznati da sam postao nešto ciničniji i mrzovoljniji. Nisam siguran da u sebi još imam dobrote i nježnosti za neke zadrte i netolerantne tipove. Roman ‘Što je muškarac bez brkova’ pisao sam krajem devedesetih i možda sam u to doba još mislio da je nacionalizam epizoda koja će proći. Sad vidim da to ne prolazi, da je svakim danom sve gore, da su ljudi sve nepomirljiviji i nisam siguran da se mogu blago osmehivati tim tipovima. Ali, ima i dobrog, ima neke dobre dece. Mi ih nepravedno osuđujemo i mislimo da su gluplji i neobrazovaniji, ali ja vidim da među mladima ima i pametnih, ispravnih i hrabrih. Ja imam dvoje takve dece i ponosan sam na njih.“

Pričao nam je Ante i o tome gde nalazi inspiraciju za stvaranje tako živopisnih likova i komičnih situacija.

„Kada sam pisao ‘Što je muškarac bez brkova’, puno sam čitao Bohumila Hrabala, a to mi je i danas jako važan pisac. Pa sam sitno uzimao iz njegove literature i podmetao to kao svoje. Uzimao sam i neka iskustva iz filma i druge literature. Kad sam radio ‘Čudo u Poskokovoj Dragi’, počeo sam sa idejom da napravim svoju verziju holivudskog mjuzikla ‘Sedam nevesta za sedmoricu braće’. I počeo sam sa sedmoricom, ali sam shvatio da ja nisam toliko vredan, pa sam smanjio očekivanja i rekao da su dosta četiri junaka i tako je nastala ta priča. Uzmete neki motiv iz neke evropske komedije, ili nešto od Sidrana, ili Kovačevića. Svi uzimamo od drugih pa kombiniramo sa vlastitim iskustvima. Iz te juhe sa puno sastojaka dobije se taj neki jedinstveni okus.“

Među poštovaocima Antinog dela, bile su i njegove kolege iz sveta filma i književnosti, Snežana Bogdanović, Uliks Fehmiu i Boris Dežulović.

Knjige Ante Tomića možete pronaći u svim knjižarama Delfi, Laguninim klubovima čitalaca, onlajn knjižari delfi.rs i na sajtu laguna.rs.