Za to što je Marko ovaj roman pisao najduže dosad – oko godinu dana, glavni „krivac“ je urednik Nenad Župac, koji je želeo da ga odalji od prethodnih priča i približi nečemu sasvim drugačijem.

„Marko je sve promene zagrlio i pokazao se mnogo boljim nego u prethodnim romanima. Zato bi ’Balada dekadenta’ mogla da bude vrhunac njegove dosadašnje književne karijere. Ne samo da je Marko ovde najbolji u izrazu i stilu i što piše o temi koju dobro poznaje nego je roman neka vrsta iskrivljenog ogledala, koje mu je dopustilo da zaroni u mračne delove ljudske psihe i uopšte muškog pogleda na ljubavne odnose i seks. Naslov ’Balada dekadenta’ najbolje opisuje emotivni rolerkoster kroz koji prolazi glavni junak, koji je bez sumnje piščev alterego. Jer balada je epsko-lirska pesma sa junakom koji krši društvene norme i završava tragično, a dekadent je lice koje je ogrezlo u uživanja i koje u jednom trenutku više ne može da raspoznaje šta je fantazija, a šta je stvarnost, i onda mora da iživi sve svoje fantazije da bi se vratio u stvarnost“, rekao je urednik, dodajući da roman dobrim čini i njegova jednostavna struktura, kao i činjenica da je pisan u prvom licu, u pikarskom maniru. „Ritam romana je skoro pa savršen. Na svakih nekoliko poglavlja postoji zaključak, gde iz Marka govori psihoterapeut. On analizira sam sebe ili pak događaje kroz koje glavni junak prolazi. Te autorefleksije su kratki, zanimljivi psiho-eseji koji vam mogu reći mnogo više o junaku nego što on sam to može da učini. To su možda i najbolji delovi romana jer pružaju pogled na duplo, iskrivljeno ogledalo gde je odraz naratora mnogo drugačiji. Tema romana je čovek u ranim četrdesetim, koji ima problem sa kojim se suočavaju svi koji u tim godinama nemaju brak i decu, a to je osuda okoline. I onda on kreće na putovanje koje nije samo putovanje od tačke A do tačke B, već je i emocionalno putovanje, koje daje dubinu.“

Mada je roman autofikcija, Marko Braković kaže da zapravo i nije važno šta je u romanu zaista izmišljeno a šta se stvarno dogodilo, jer je jedino važno da do čitaoca na kraju stigne dobra priča.

„Mnogo je verzija bilo pre finalne, urednik i ja smo se mesecima dopisivali i razgovarali telefonom i onda mi je rekao dobru rečenicu, koja glasi: ’Nije važno da li se nešto desilo ili nije, bitno je da li je dobro ili nije.’ Dobro je da je istinito, ali je bolje da bude zanimljivo. I tako mi je dao šire mogućnosti da mogu drugačije da tumačim neka događanja. Zato nije bitno šta je ovde fikcija, a šta autobiografija. Zanimljivo je da sam želeo da ovaj roman ima happy end, i to iz više razloga – prvo zato što ga nikad do sada nisam imao, a drugo zato što mi se dogodi sve što napišem, bilo politički, bilo geostrateški, bilo fenomenološki. Zato sam želeo da stvorim sebi happy end, ali i moj sadašnji urednik i moj bivši urednik i kolega Igor Marojević su mi rekli da je takav kraj bez veze. Ovaj put nije do mene što nemam happy end. Ali na kraju je sve ostalo otvoreno“, rekao je pisac.

Violinista Filip Pat je autorov prijatelj više od decenije, a sada je i jedan od junaka njegove knjige.

„Marko i ja smo mnogo toga prošli zajedno. Ja sam čak i egzistirao u nekim njegovim prethodnim knjigama, ali ne imenom i prezimenom, nego nekim mojim idejama. Normalno je da se ideje prepliću ljudima koji žive sličnim načinom života i koji slično razmišljaju. U ovom romanu sam dobio ulogu koja mi je prilično pomogla da shvatim Marka, jer mi je falilo nekoliko situacija da shvatim šta on stvarno misli. Drago mi je što sam deo knjige.“

Roman „Balada dekadenta“ možete pronaći u svim knjižarama Delfi, Laguninim klubovima čitalaca, onlajn knjižari delfi.rs i na sajtu laguna.rs.