Pisac koji je ironično ispisivao pojam stvarnosti u zagradama (paralelni svetovi, biblioteka kao kosmos za sebe, elementi mističkih i ezoterijskih učenja) sada u većini priča realistički oživljava opasnu i zlokobnu atmosferu argentinskog podzemlja – s goničima stada, taljigašima, konjokradicama, varalicama na kartama uvek spremnim da svoju ugroženu čast dokažu veštom upotrebom dugih noževa... Večne teme vernosti i izdaje, sudbine i slobodne volje, vremena i pamćenja prožimaju brutalni realizam ove neodoljive knjige, jedne od najboljih koje je Borhes napisao.

Kada je prvi put čula za Borhesa, Ljubici Arsić je delovao potpuno drugačije od ostalih latinoameričkih pisaca koji su se u to vreme pojavljivali. „On je uvek na fotografijama u odelu, sa mašnom, često sa štapom, nekako zagledan u daljinu, uvek ima pogled, naravno, slepog, ali vidovitog čoveka, jer deluje da on vidi nešto što mi ne vidimo, neku priču koju želi da nam ispriča. Za Borhesa sam morala malo da sazrevam, jer mi je u početku izgledao kao egzibicionista koji voli da izmišlja, da fikciju pretvara u stvarnost, da stvara neke svoje mitove, a u stvari sam shvatila njegovu umešnost, to da jednim principom sažetosti zapravo ispriča priču. On je, poput majstora apstraktne umetnosti, želeo da očisti književnost od onoga što je po njemu višak, što je deskriptivno, i da dovede tu literarnu sliku do crnog kvadrata na beloj površini.“

Kada je Dragana Bajić prvi put čitala Borhesa, ostala je bez teksta. „Borhes je voleo kratku formu, od poezije koje nemaju vezan stih, kratkih priča koje su različite dužine, do eseja, sve je to kod njega jedan kontinuum, nema stroge granice između poezije, priča i eseja. U to doba je kod nas bilo malo književnosti sa bilo kog španskog govornog područja, za Borhesa sam pomislila ’šta to radi ovaj čovek sa nama čitaocima?’, doživela sam ga kao igru i dan-danas ga tako doživljavam, on se poigrava, on traži aktivnog čitaoca koji će da učestvuje u toj njegovoj igri, i on njemu stalno, kao u nekoj zagonetki, u svakoj priči ostavlja ključeve za svoje teme.“

Ljubica Arsić doživljava Borhesa i njegove junake kao proroke. „Njegovi likovi nemaju ideju da čitalac treba da se sa njima identifikuje, oni pričaju iskonske priče. Borhes kroz čaroliju jezika gradi priče, važan mu je ritam, važna je jezička forma, Borhes nije čovek slike. S njim kratka priča postaje ravnopravna sa romanom, mudrost je u jednostavnosti. Borhes je vizionar, jer nam stavlja do znanja da će doći vreme sažetosti, dolazi novi čovek koji živi brzim životom, zbog toga on pravi te priče koje možemo da apsolviramo u kratkom periodu.“

Dragana smatra da je Borhes pisac ideja. „On ima svoje stalne simbole, sferu kao savršen oblik, broj devet, lavirint... Književnost je za njega kraljica umetnosti. Ako su negde dobri Argentinci, a dobri su u književnosti uopšte, nenadmašni su u kratkoj priči. Mislim da su zemlje koje imaju veoma burnu istoriju sa mnogo lomova, kao što je Argentina, sklone tom sažetom, intenzivnom načinu izražavanja.“  

Naredna tribina Laguninog književnog kluba zakazana je za 2. avgust, a tema će biti knjiga „Suludo bogati Azijci“ Kevina Kvana. Ovaj roman je na popustu 30% do 2. avgusta u svim knjižarama Delfi i Laguninom klubu čitalaca u Resavskoj 33.