Da li je car Dušan bio harizmatičan i kako je živeo običan narod u Vizantiji: Predstavljene knjige istoričara Koste Nikolića i Radivoja Radića
Promocija knjiga uglednih istoričara – „Vizantijski svet“ prof. dr Radivoja Radića i „Harizma cara Dušana“ dr Koste Nikolića održana je u utorak 11. marta u kafeteriji Bukmarker knjižare Delfi SKC.
Pored autora, o knjigama su govorili i istoričarka prof. dr Katrina Mitrović i istoričar i urednik dr Nebojša Jovanović.
Urednik Nebojša Jovanović istakao je na početku da smo kao društvo često skloni da se pozivamo na istoriju i da sebe smatramo velikim znalcima, ali ispostavilo se da o istoriji pričaju oni koji se u nju baš i ne razumeju.
„To što do ove knjige Koste Nikolića car Dušan nije imao svoju biografiju dovoljno govori o disproporciji naših velikih priča o tome kako smo posvećeni istoriji i realnosti. Tako je i sa Vizantijom. Knjiga Radivoja Radića prva je koja pokušava da preko prizora svakodnevnog života predstavi taj svet čoveku koji ne mora da bude nužno istoričar“, kazao je Jovanović.
Urednik i istoričar je ocenio da je ovo velika tema o kojoj bi moglo mnogo da se priča, ali da Radić nije pretenciozan, a jezik knjige je veoma zgodan za razumevanje, i svako može da uzme knjigu i da kroz nju upozna svet koji nije poznavao.
Govoreći o knjizi Koste Nikolića, kazao je Jovanović da ona govori o srpskom srednjovekovnom vladaru, ali kroz pogled čoveka 20. veka, jer je njegov svet kojim se bavio i bavi kao naučnik – Jugoslavija i njeni fenomeni.
„Nikolić kao istoričar odlično poznaje institucije Jugoslavije, a pokušao je da vidi institucije u 14. veku, odnosno da li je Dušan vladao kao samodržac ili preko zakona“, kazao je.
Podsetivši da je car Dušan kao vladar objavio „Dušanov zakonik“, Jovanović je dodao da su tada vladali zakoni, kojim se upozoravalo, između ostalog, da sudije ne rade u strahu od carstva, nego kako zakon propisuje.
Istoričarka prof. dr Katrina Mitrović je kazala da su često istoričari rigidni i dosadni, ali da su Nikolić i Radić „izuzetno zanimljivi, a takve su im i knjige“.
„Radić daje sveobuhvatni pogled na Vizantiju i razbija iluzije koje o njoj imamo. Mi gledamo na nju kao monolitnu tvorevinu koja je trajala 1.000 godina, koja se nije menjala i rigidno se svodila samo na dvor i ceremonijal. A zapravo nam je izmicala suština života koju nam Radić približava. Ovu knjigu nije pisao samo odličan istoričar, nego i odličan književnik kod koga se slike dinamično smenjuju, tako da ne možete da ostavite knjigu“, ocenila je Mitrovićeva, dodajući da je reč o jednom potonulom svetu i njegovom narodu koji nam ponovo izlazi na površinu i svetlost.
Govoreći o „Harizmi cara Dušana", istoričarka je ocenila da je do te knjige nedostajala percepcija lika i dela cara Dušana i šta je njegovo carstvo predstavljalo za Srbe, pogotovo posle, kada više srpske države nije bilo.
„Nikolić se odvažio, iako se bavi Jugoslavijom i 20. vekom, da zagnjuri u srednji vek. Naša istoriografija nije tolerantna prema takvim pokušajima, nažalost. Utoliko je poduhvat Nikolića bolji, važniji. Beskrajno je zanimljivo čitati šta za Dositeja znači Dušanova vladavina, ili za Vuka Karadžića ili Njegoša…“, navela je.
Radivoj Radić je rekao da je u svojoj knjizi želeo da ukaže na domete vizantijske civilizacije kao najvažnije srednjovekovnog sveta, koja se često potcenjuje, ali i da prikaže život običnog čoveka.
„Dugo je postojala mračna slika srednjeg veka i Vizantije u okviru njega. Ali do danas su se istoričari potrudili da se dokaže da je nesporno Vizantija jedna od najvećih svetskih civilizacija, kojoj je pripao prvi milenijum posle Hrista“, kazao je Radić i dodao:
„Želeo sam da pokažem da je vizantijska civilizacija dugo trpela predrasude da je uštogljena i učmala, mrtva. Teza da se nije menjala je pogrešna, jer se vrlo dinamično menjala odgovarajući na izazove vremena i održala se odajući utisak promišljene nepromenljivosti pod kupolom starih običaja.“
Ocenio je istoričar da, uprkos naučnicima koji su razvejali mnoga pogrešna ubeđenja, nad Vizantijom i srednjim vekom i dalje postoji senka, što govori da predrasude dugo žive.
S druge strane, cilj mu je bio da ovom knjigom prikaže da „u istoriji treba da bude mesta i za običnog čoveka, pored velikih događaja, ratova“.
„Dosta pažnje sam posvetio toj ’tihoj većini koja je činila tu zajednicu’, smatrajući da je to važno, pogotovo njihova pobožnost, religioznost u najplemenitijem značenju te reči, njihovom svakodnevnom životu kroz mnoštvo primera“, približio je Radić, dodajući da je nemerljiv uticaj Vizantije na kulturu i društvo mnogih naroda kasnije, uključujući i srednjovekovnu srpsku državu.
Govoreći o svojoj knjizi, Kosta Nikolić je rekao da je car Dušan bio harizmatičan čovek i najznačajniji srpski vladar, pošto je u njegovo vreme srpska država bila teritorijalno najveća i podigao ju je na rang carstva.
„Dušan je vodio politiku osvajanja vizantijskih teritorija. Nasledio je politiku predaka, pre svega dede Milutina“, naglasio je Nikolić, dodavši da je inicijator ove knjige urednik Nebojša Jovanović, s kojim je želeo da ukaže na kulturu sećanja o Nemanjićima koja se menjala tokom vremena.
Kostić je istakao da je Dušan bio izrazito pobožan čovek, koji je mnogo darivao crkvu.
„U srednjem veku vera je bila fluidna stvar kod vladara, neki su bili, a neki nisu vernici. O Dušanovoj pobožnosti najbolje govori manastir Svetih arhangela kod Prizrena. Tu je našao lek svojoj bolesti i odlučio da podigne monumentalnu zadužbinu“, podsetio je Nikolić.
Istoričar je istakao „Dušanov zakonik“ kao jedinstvenu pojavu kojom tako moćan vladar zapravo ograničava svoju vlast.
„Da se sudi po zakonu, a ne po strahu od vlasti. Bilo bi lepo da je tako i danas u nekim državama. Drugi deo moje knjige je o tome kako smo mi doživljavali Dušana kroz epohe, šta nam je značio, počevši od 19. veka. Sećanje na Dušana bio je dokaz tom narodu da postoji, na taj način sačuvao je svoje ime, svoju pravoslavnu veru. To sećanje je bilo svetionik koji je govorio o tome kako smo imali veliku državu i kako postoji nada da je imamo ponovo. Svest o tim temeljima je živela“, kazao je Nikolić, istakavši da su drugi prepoznavali opasnost od čuvanja sećanja na to vreme i često su se trudili da se ono iskoreni. Znali su kakvu eruptivnu snagu može imati sećanje na Nemanjića.
Podsetio je da u 20. veku nije negovan Dušanov kult, bile su druge ideološke osnove i druge brige, ali su tada pronađene Dušanove mošti.
„Kult cara Dušana ponovo je oživljen kada su njegove mošti prenete svečanom liturgijom do Crkve Svetog Marka, gde se i danas nalaze. Dušan je tada pronašao svoje večno spokojstvo“, zaključio je Kosta Nikolić.
Urednik Nebojša Jovanović istakao je na početku da smo kao društvo često skloni da se pozivamo na istoriju i da sebe smatramo velikim znalcima, ali ispostavilo se da o istoriji pričaju oni koji se u nju baš i ne razumeju.
„To što do ove knjige Koste Nikolića car Dušan nije imao svoju biografiju dovoljno govori o disproporciji naših velikih priča o tome kako smo posvećeni istoriji i realnosti. Tako je i sa Vizantijom. Knjiga Radivoja Radića prva je koja pokušava da preko prizora svakodnevnog života predstavi taj svet čoveku koji ne mora da bude nužno istoričar“, kazao je Jovanović.
Urednik i istoričar je ocenio da je ovo velika tema o kojoj bi moglo mnogo da se priča, ali da Radić nije pretenciozan, a jezik knjige je veoma zgodan za razumevanje, i svako može da uzme knjigu i da kroz nju upozna svet koji nije poznavao.
Govoreći o knjizi Koste Nikolića, kazao je Jovanović da ona govori o srpskom srednjovekovnom vladaru, ali kroz pogled čoveka 20. veka, jer je njegov svet kojim se bavio i bavi kao naučnik – Jugoslavija i njeni fenomeni.
„Nikolić kao istoričar odlično poznaje institucije Jugoslavije, a pokušao je da vidi institucije u 14. veku, odnosno da li je Dušan vladao kao samodržac ili preko zakona“, kazao je.
Podsetivši da je car Dušan kao vladar objavio „Dušanov zakonik“, Jovanović je dodao da su tada vladali zakoni, kojim se upozoravalo, između ostalog, da sudije ne rade u strahu od carstva, nego kako zakon propisuje.
Istoričarka prof. dr Katrina Mitrović je kazala da su često istoričari rigidni i dosadni, ali da su Nikolić i Radić „izuzetno zanimljivi, a takve su im i knjige“.
„Radić daje sveobuhvatni pogled na Vizantiju i razbija iluzije koje o njoj imamo. Mi gledamo na nju kao monolitnu tvorevinu koja je trajala 1.000 godina, koja se nije menjala i rigidno se svodila samo na dvor i ceremonijal. A zapravo nam je izmicala suština života koju nam Radić približava. Ovu knjigu nije pisao samo odličan istoričar, nego i odličan književnik kod koga se slike dinamično smenjuju, tako da ne možete da ostavite knjigu“, ocenila je Mitrovićeva, dodajući da je reč o jednom potonulom svetu i njegovom narodu koji nam ponovo izlazi na površinu i svetlost.
Govoreći o „Harizmi cara Dušana", istoričarka je ocenila da je do te knjige nedostajala percepcija lika i dela cara Dušana i šta je njegovo carstvo predstavljalo za Srbe, pogotovo posle, kada više srpske države nije bilo.
„Nikolić se odvažio, iako se bavi Jugoslavijom i 20. vekom, da zagnjuri u srednji vek. Naša istoriografija nije tolerantna prema takvim pokušajima, nažalost. Utoliko je poduhvat Nikolića bolji, važniji. Beskrajno je zanimljivo čitati šta za Dositeja znači Dušanova vladavina, ili za Vuka Karadžića ili Njegoša…“, navela je.
Radivoj Radić je rekao da je u svojoj knjizi želeo da ukaže na domete vizantijske civilizacije kao najvažnije srednjovekovnog sveta, koja se često potcenjuje, ali i da prikaže život običnog čoveka.
„Dugo je postojala mračna slika srednjeg veka i Vizantije u okviru njega. Ali do danas su se istoričari potrudili da se dokaže da je nesporno Vizantija jedna od najvećih svetskih civilizacija, kojoj je pripao prvi milenijum posle Hrista“, kazao je Radić i dodao:
„Želeo sam da pokažem da je vizantijska civilizacija dugo trpela predrasude da je uštogljena i učmala, mrtva. Teza da se nije menjala je pogrešna, jer se vrlo dinamično menjala odgovarajući na izazove vremena i održala se odajući utisak promišljene nepromenljivosti pod kupolom starih običaja.“
Ocenio je istoričar da, uprkos naučnicima koji su razvejali mnoga pogrešna ubeđenja, nad Vizantijom i srednjim vekom i dalje postoji senka, što govori da predrasude dugo žive.
S druge strane, cilj mu je bio da ovom knjigom prikaže da „u istoriji treba da bude mesta i za običnog čoveka, pored velikih događaja, ratova“.
„Dosta pažnje sam posvetio toj ’tihoj većini koja je činila tu zajednicu’, smatrajući da je to važno, pogotovo njihova pobožnost, religioznost u najplemenitijem značenju te reči, njihovom svakodnevnom životu kroz mnoštvo primera“, približio je Radić, dodajući da je nemerljiv uticaj Vizantije na kulturu i društvo mnogih naroda kasnije, uključujući i srednjovekovnu srpsku državu.
Govoreći o svojoj knjizi, Kosta Nikolić je rekao da je car Dušan bio harizmatičan čovek i najznačajniji srpski vladar, pošto je u njegovo vreme srpska država bila teritorijalno najveća i podigao ju je na rang carstva.
„Dušan je vodio politiku osvajanja vizantijskih teritorija. Nasledio je politiku predaka, pre svega dede Milutina“, naglasio je Nikolić, dodavši da je inicijator ove knjige urednik Nebojša Jovanović, s kojim je želeo da ukaže na kulturu sećanja o Nemanjićima koja se menjala tokom vremena.
Kostić je istakao da je Dušan bio izrazito pobožan čovek, koji je mnogo darivao crkvu.
„U srednjem veku vera je bila fluidna stvar kod vladara, neki su bili, a neki nisu vernici. O Dušanovoj pobožnosti najbolje govori manastir Svetih arhangela kod Prizrena. Tu je našao lek svojoj bolesti i odlučio da podigne monumentalnu zadužbinu“, podsetio je Nikolić.
Istoričar je istakao „Dušanov zakonik“ kao jedinstvenu pojavu kojom tako moćan vladar zapravo ograničava svoju vlast.
„Da se sudi po zakonu, a ne po strahu od vlasti. Bilo bi lepo da je tako i danas u nekim državama. Drugi deo moje knjige je o tome kako smo mi doživljavali Dušana kroz epohe, šta nam je značio, počevši od 19. veka. Sećanje na Dušana bio je dokaz tom narodu da postoji, na taj način sačuvao je svoje ime, svoju pravoslavnu veru. To sećanje je bilo svetionik koji je govorio o tome kako smo imali veliku državu i kako postoji nada da je imamo ponovo. Svest o tim temeljima je živela“, kazao je Nikolić, istakavši da su drugi prepoznavali opasnost od čuvanja sećanja na to vreme i često su se trudili da se ono iskoreni. Znali su kakvu eruptivnu snagu može imati sećanje na Nemanjića.
Podsetio je da u 20. veku nije negovan Dušanov kult, bile su druge ideološke osnove i druge brige, ali su tada pronađene Dušanove mošti.
„Kult cara Dušana ponovo je oživljen kada su njegove mošti prenete svečanom liturgijom do Crkve Svetog Marka, gde se i danas nalaze. Dušan je tada pronašao svoje večno spokojstvo“, zaključio je Kosta Nikolić.
