U prepunoj sali „Glasnika“ predsednik žirija doc. dr Dušan Pavlović je pročitao obrazloženje dodele u kojem je ocenjeno da zbirka eseja Igora Marojevića ne otkriva velike istine niti sugeriše čitaocu da usvoji njegov pogled na svet. „U tekstu nema ili je teško primetiti ideološku obojenost kao i prepoznati da autor zagovara neku političku opciju, nasuprot tome, lako je uočiti da zastupa onu vrstu ponašanja i vrstu ljudi koju naziva ’bezlobiva, moralna, skrušena i neagresivna čeljad’“, izjavio je Pavlović koji je uz ostalo rekao još i: „Nenametljivo, bez ambicije da se na njih da konačan odgovor, eseji dopuštaju i podstiču čitaoca na razmišljanje, pa čak i dopisivanje sopstvenog iskustva.“

Nakon uručenja nagrade koja se sastoji od plakete, statue lule Desimira Tošića i novčane nagrade Igor Marojević se obratio prisutnima. Njegov govor objavljujemo ekskluzivno, u celosti:

„Pisac koji nema ambivalentan odnos prema nagradama, po mojoj neznatnosti i nije pisac. A nije baš naročito čudno da neko ko piše a oseća dvojakost prema priznanjima te vrste, pojedina prihvata a druga ne. Meni lično je u tom smislu bitno merilo: po kome ili čemu je nagrada nazvana?

Desimir Tošić je u jednom intervjuu rekao: Ovde, ako imate suprotno mišljenje, to nije vaša vera, mišljenje ili nesposobnost da saznate istinu, nego ste ‘plaćenik’, jer jedino tako možete da mislite drugačije. To pokazuje snagu i vrednost vere ili uverenja ovde. Naime, ako vi stvarno verujete, onda dozvoljavate i drugima da veruju. Znači, dakle, da je ovo sredina koja ne veruje, ovde niko ne veruje, samo je novac u pitanju. To pokazuje nivo društvene svesti. Rečeni citat ilustruje u najmanju ruku ne samo moćnu dedukciju, kritičku odlučnost i građansku hrabrost nego i individualizam Desimira Tošića. Uzgred, upravo u etičkom ohrabrivanju čitaoca na individualizam jeste pozitivni orijentir nagrađene knjige eseja Kroz glavu mada i moje proze koja, doduše, favorizuje i ljubav, doduše kao, među ljudima sa svešću o individualizmu, jedva moguću. Ali moguću.

Da sam od Desimira Tošića pročitao samo intervju koji sam citirao i da je njegov sadržaj jedino što sam znao o dotičnoj veličini srpske građanske i individualne svesti, esejistike, politikologije, politike i publicistike, ja bih oberučke prihvatio ovu nagradu. Tim pre što je u Srbiji više no redak ma kakav podsticaj nezavisnim intelektualcima. To moja neznatnost nažalost jeste, (mada) kasnije nego nezavisni pisac-samostalni umetnik, što sam i zvanično. Možda zvuči nadmeno za jednu neznatnost, ali kladim se da tu nezavisnost bar u smislu slobode kritičkog promišljanja i negativnog imenovanja nekih uticajnih a štetnih likova ovdašnje književne, kulturne i političke scene mogu da potvrde makar članovi ovog žirija iako do maločas lično nisam poznavao nijednog od njih, ali i neki bivši moćnici čijom voljom su mi bila zatvorena izvesna vrata jer sam u negativnom kontekstu upirao prstom u njih same ili možda na njihove mentore. Za tu tvrdnju imam prilično čvrste dokaze ali ne bih pominjanjem pojedinih imena estetski kvario ugođaj obeležen imenom Desimira Tošića, bez čijih zasluga na kraju krajeva ne bi bilo ni ove nagrade ni moje neznatnosti na ovom mestu.

Neko poluupućen, od kakvih su u Srbiji kanda glasniji jedino oni skroz neupućeni, mogao bi da mi uz sve ostalo u ovom govoru zameri, a nešto od toga verovatno i s pravom, na nedoslednosti. Jer kako neko ko nije nacionalista i čija su jedina domovina srpski jezik i srpska književnost, prima nagradu nazvanu po čoveku koji je za sebe tvrdio da je nacionalista? Na primer, u već citiranom intervjuu, Desimir Tošić je kazao: Ja sam u osnovi nacionalista (...) Hteo bih da Srbija bude bolja, da bude ugledna kao što je bila. Pa, kada bi svi bili takvi nacionalisti kakav je bio Desimir Tošić, ne samo da ne bih imao ništa protiv da svi Srbi budu nacionalisti nego bih ozbiljno razmotrio mogućnost da to i sam postanem.

Hvala Desimiru Tošiću. Hvala žiriju. Last but not least, zahvalan sam ovde prisutnoj Dragani Nikolić, koja je dizajnom korice apsolutno pogodila srž nagrađene knjige.