Živanović je Ivačkoviću postavljao pitanja o junacima njegove knjige (Josipu Brozu Titu, Zoranu Miščeviću i Siluetama, Bijelom dugmetu, Džoniju Štuliću i drugima), a ubrzo se sa svojim pitanjima uključila i publika, tako da se promocija u odličnoj atmosferi brzo pretvorila u živ i dinamičan razgovor o Jugoslaviji, o decenijama njenog uspona, njenoj kulturi i politici, kao i o njenom teškom i nesrećnom raspadu.

Posebno se govorilo o Bijelom dugmetu, kao o grupi kroz čiju sudbinu se prelamala i sudbina zemlje kojom je Dugme, bar kad je reč o muzici, suvereno vladalo, kao i o kuriozitetu koji je obeležio šezdesete i osamdesete godine a koji se sastojao u paralelnim eksplozijama rokenrola i novokomponovane narodne muzike.

Uz opširna i izvanredno napisana podsećanja na karijere najvećih muzičkih heroja u SFRJ (Đorđa Marjanovića, Bijelog dugmeta, Azre, Riblje čorbe, Šabana Bajramovića, Lole Novaković, Miše Kovača, Korni grupe, Idola, Prljavog kazališta, EKV-a i mnogih drugih) i uz osvrte na političke i društvene događaje koji su određivali sudbinu Jugoslavije, knjiga „Kako smo propevali“ istovremeno je sentimentalan i stručan vodič kroz, kako je rekao Ivačković, istoriju „lepe, čudne i nesrećne zemlje koja je bila poštovana u svetu, ali sebe nije umela da poštuje“, zemlje koju pamtimo po fići, radnim akcijama, štafeti i, iznad svega, uživanju u normalnom i sređenom životu i u vremenu nade i napretka u kojem je svaki naredni dan obećavao da će biti još lepši od prethodnog.