Ljubivoje Ršumović je rođen u Ljubišu, na Zlatiboru, 3. jula 1939. godine. Školovao se u Ljubišu, Čajetini, Užicu i Beogradu, gde je završio komparativnu književnost na Filološkom fakultetu, 1965. godine.
Počeo je pisati rano, još kao osnovac u Ljubišu. Prve pesme je objavio kao gimnazijalac, 1957. godine, najpre u užičkim Vestima, a zatim u Književnim novinama.
Godine 1965. zaposlio se u Radio Beogradu, u redakciji programa za decu. Svoj literarni rad uspešno ugrađuje u emisije Utorak uveče – ma šta mi reče, Subotom u dva, Veseli utorak. U tim programima primenjuje dokumentarnu poetiku koju je usvojio od Zmaja i Duška Radovića i pedagošku doktrinu Džona Loka: „Što pre dete smatraš čovekom – pre će čovek i postati!“ Godine 1968. prelazi na televiziju i radi poznate serije: Dvogled, Hiljadu zašto i Hajde da rastemo. Kao televizijski poslenik napisao je, vodio i režirao više od šeststo emisija. Jedna od najpopularnijih serija za decu Fazoni i fore imala je sto pedeset sedam epizoda.
Pored programa za decu uradio je i nekoliko serija dokumentarnih programa. Najpoznatija je serija Dijagonale – priče o ljudima i naravima, u kojima Ršumović govori o pojedinim etničkim grupama, puštajući pripadnike tih grupa da sami daju karakterizaciju svojih saplemenika. To su emisije o Mijacima, Brsjacima, Malisorima, Torbešima, Bunjevcima, Erama, Lalama, Dubrovčanima, Bodulima, Šopovima, Gorancima, Piperima itd.
Objavio je devedeset dve knjige, uglavnom za decu. Najpoznatiji su mu naslovi: Ma šta mi reče, Pričanka, Pevanka, Još nam samo ale fale, Vesti iz nesvesti, Nevidljiva ptica, Domovina se brani lepotom, Sjaj na pragu, Rošavi anđeo, Zov tetreba, Uspon vrtovima, Pesme uličarke, Severozapadni krokodil, Pošto prodaš to što misliš, Opasan svedok, Ne vucite me za jezik, Gujina stena, Bukvar dečjih prava, Tri čvora na trepavici, Poverenje u sunce, Tajna ledene pećine, Beli paketi, Sunčanje na mesečini, Ujdurme i zvrčke iz antičke Grčke, Zauvari, Planiranje prošlosti, Zemlja hoda nebom, Vidovite priče, Vid iz Talambasa...
U pozorištima je izvedeno više njegovih dela: Šuma koja hoda, Nevidljiva ptica, Baba Roga, Rokenrol za decu, Uspavana lepotica, Au, što je škola zgodna, U cara Trojana kozje uši, Snežana i sedam patuljaka...
Dobio je književne nagrade: „Neven“, „Mlado pokolenje“, Nagradu Zmajevih dečjih igara, Brankovu nagradu, Oktobarsku nagradu grada Beograda, Goranovu plaketu, Vukovu nagradu, Zlatni prsten Festivala pesnika za decu u Crvenki, nagradu „Porodica bistrih potoka“ Udruženja književnika Srbije, prvu nagradu za dramski tekst U cara Trojana kozje uši na Festivalu pozorišta za decu u Kotoru, „Zlatni beočug“, nagradu Politikinog zabavnika za knjigu Tri čvora na trepavici, nagradu „Duško Radović“, titulu „Saradnik Sunca“, Instelovu nagradu za poeziju, nagradu „Miroslav Antić“ (kao prvi dobitnik 2008), nagradu „Princ dečjeg carstva Tamaris“ u Banjaluci i nagradu „Branko Ćopić“ za knjigu Sunčanje na mesečini.
Dobio je i tri zapažene međunarodne nagrade: „Pulja“ u Bariju, za celokupno stvaralaštvo za decu, nagradu Uneska za Bukvar dečjih prava, na svetskom konkursu za knjigu koja propagira mir i toleranciju, i nagradu „Tabernakul“ za poeziju u Skoplju.
Dela su mu prevedena na više stranih jezika.
Autor je udžbenika za osnovnu školu: Deca su narod poseban (drugi razred), za izborni predmet Građansko vaspitanje, i Azbukovar i Pismenar (prvi razred).
Uporedo sa književnim radom bavio se i sportom. Osnivač je, takmičar i prvi predsednik Karate kluba „Crvena zvezda“. Bio je predsednik Karate saveza Srbije i savezni je sudija karatea.
Od 1986. do 2002. bio je direktor Pozorišta „Boško Buha“.
Predsednik je Kulturno-prosvetne zajednice Srbije i jedan od osnivača i član Upravnog odbora Zadužbine Dositeja Obradovića.
Jedan je od osnivača i prvi predsednik Odbora za zaštitu prava deteta Srbije, pri organizaciji Prijatelji dece Srbije, u kojoj je aktuelni predsednik Skupštine.
Više nije član Udruženja književnika Srbije.
Živi i radi na Slobodnoj teritoriji, nedaleko od Beograda.
