„Komo 2“, 8.880 dana kasnije: nastavak najvoljenijeg srpskog romana u 21. veku
Sedamnaest godina nakon što je roman „Komo“ postao regionalni hit i jedno od najomiljenijih književnih dela u regionu, i tačno 25 godina od autorovog boravka na jezeru Komo, Srđan Valjarević se vratio na mesto događaja i inspiracije.
Na Komo i u Belađo, tamo gde se ljudi – Augusto, pa Alda, pa čuveni Vitorio, glavni navijač Juventusa! – i dalje sećaju njega od pre četvrt veka, ali nisu sigurni kada su umrli njihovi prijatelji i komšije.
Samo na portalu „Velike priče“ (velikeprice.com) u formi feljtona biće objavljivan nastavak verovatno najvoljenijeg srpskog romana u 21. veku.
Uz nesvakidašnje fotografije majstora Nebojše Babića, uz likove koje znamo i volimo, napisan prepoznatljivim „valjarevićevskim“ stilom i pod geslom „Živela ponavljanja!“, „Komo 2“ moći će da se prati ekskluzivno na sajtu na kojem pišu najznačajniji autori iz Srbije, Hrvatske, BiH, Slovenije, Crne Gore...
„Komo 2“ Srđana Valjarevića, 8.880 dana kasnije, samo na sajtu velikeprice.com.
Foto: Nenad Babić
Samo na portalu „Velike priče“ (velikeprice.com) u formi feljtona biće objavljivan nastavak verovatno najvoljenijeg srpskog romana u 21. veku.
Uz nesvakidašnje fotografije majstora Nebojše Babića, uz likove koje znamo i volimo, napisan prepoznatljivim „valjarevićevskim“ stilom i pod geslom „Živela ponavljanja!“, „Komo 2“ moći će da se prati ekskluzivno na sajtu na kojem pišu najznačajniji autori iz Srbije, Hrvatske, BiH, Slovenije, Crne Gore...
„Komo 2“ Srđana Valjarevića, 8.880 dana kasnije, samo na sajtu velikeprice.com.
Ljudi koji gledaju krave
Bio je petak, i bio je kraj marta, isto kao što je pre dvadeset i pet godina bio utorak i početak novembra, onda kada sam prvi put došao ovde, ali sada sam ponovo stigao u Belađo, dakle drugi put, oko deset sati uveče, izašao sam odmah iz automobila na Pjaca dela Kijeza, nisam ni izvadio stvari, prešao sam preko trga, prešao i uzanu ulicu, i otvorio sam vrata kafeterije Sport. Sančo, fotograf, moj prijatelj sa kojim sam doputovao, ostao je kod automobila i premeštao nešto u gepeku, preturao je svoju opremu i flaše sa vodom i konzerve. Za stolom, gde sam voleo da sedim, odmah levo pored vrata, nije sedeo niko, ali sa stolom kod stuba je sedelo nekoliko meštana, njih četvorica, to su bili jedini gosti u baru. Iza šanka se pojavio stariji čovek, u plavom džemperu sa izbačenim crvenim kragnama od košulje, i odmah sam ga prepoznao, isti osmeh i izraz lica, i naočare, prišao mi je i pitao nešto na italijanskom, onda sam ja njega na engleskom pitao:
- Augusto?
- Jeste, ja sam.
- Bio sam ovde pre dvadeset i pet godina, gore na brdu, u Vili Serbeloni, obećao sam ti fotografije i nisam ti nikada poslao.
Bio je petak, i bio je kraj marta, isto kao što je pre dvadeset i pet godina bio utorak i početak novembra, onda kada sam prvi put došao ovde, ali sada sam ponovo stigao u Belađo, dakle drugi put, oko deset sati uveče, izašao sam odmah iz automobila na Pjaca dela Kijeza, nisam ni izvadio stvari, prešao sam preko trga, prešao i uzanu ulicu, i otvorio sam vrata kafeterije Sport. Sančo, fotograf, moj prijatelj sa kojim sam doputovao, ostao je kod automobila i premeštao nešto u gepeku, preturao je svoju opremu i flaše sa vodom i konzerve. Za stolom, gde sam voleo da sedim, odmah levo pored vrata, nije sedeo niko, ali sa stolom kod stuba je sedelo nekoliko meštana, njih četvorica, to su bili jedini gosti u baru. Iza šanka se pojavio stariji čovek, u plavom džemperu sa izbačenim crvenim kragnama od košulje, i odmah sam ga prepoznao, isti osmeh i izraz lica, i naočare, prišao mi je i pitao nešto na italijanskom, onda sam ja njega na engleskom pitao:
- Augusto?
- Jeste, ja sam.
- Bio sam ovde pre dvadeset i pet godina, gore na brdu, u Vili Serbeloni, obećao sam ti fotografije i nisam ti nikada poslao.
Foto: Nenad Babić
