Laguninoj autorki Ivani Dimić uručena Ninova nagrada
U prepunoj svečanoj sali Jugoslovenske kinoteke u ponedeljak, 23. januara, Laguninoj autorki Ivani Dimić uručena je Ninova nagrada za najbolji roman u 2016. godini, za roman „Arzamas“. Ceremoniji su prisustvovale brojne zvanice iz kulturnog i javnog života, kao i raniji dobitnici ove prestižne književne nagrade.
„Zahvaljujem Ninu i njegovom žiriju što svojom nagradom svake godine širom otvaraju kapije medijskog prostora ’Republici Književnosti’“, rekla je spisateljica Ivana Dimić. „ Zahvaljujem svim svojim prijateljima na nebu i na zemlji.
Zahvaljujem ocu Ivanu na knjizi ’Od Stendala do Beketa’ i na tome što je živeo za literaturu. Svojoj majci Oliveri, koja je umela i volela da živi. Mama, ovo je tvoj čas, gde god da si – raduj se.“ Pošto je zahvalila mnogobrojnim velikanima domaće i svetske književnosti, nabrajajući nazive njihovih dela koja su joj obeležila život, Dimićeva je zahvalila i „Bogu na daru koji je poklon, i na nagradi koja je milost“.
Član Ninovog žirija Jasmina Vrbavac pročitala je obrazloženje odluke da Ivana Dimić bude dobitnica ovog uglednog priznanja.
„’Arzamas’ Ivane Dimić roman je o bolesti i smrti, traganje za odgovorima o smislu i o poretku. Ivana Dimić želi da za odgovorima traga kroz literaturu, tuđe biografije i sudbine, kroz filozofiju, a zapravo je život sam uči kako se pronalazi taj smisao, i da je smisao u ljubavi prisutnoj uprkos svemu. Arzamas je mesto u Rusiji u kojem je pravljena atomska bomba. To je grad gde je Tolstoj prvi put osetio egzistencijalnu jezu približavanja smrti. A ta i takva jeza osećanje je koje glavna junakinja romana prepoznaje dok se bori sa dominantnom i energičnom majkom“, objasnila je književna kritičarka.
Uz napomenu da je odnos majke i kćerke nedovoljno osvetljena tema u našoj književnosti, Jasmina Vrbavac je kao vrednost proze Ivane Dimić izdvojila i taj trenutak u kojem sukob kćeri sa dominantnom majkom ustupa prostor prihvatanju i razumevanju, upravo pred saznanjem da je majčina bolest neizlečiva. Tada ljubav postaje jedina stvarnost, uz koju se i tragično može podneti.
Roman „Arzamas“ možete pronaći u svim knjižarama Delfi, Laguninim klubovima čitalaca, online knjižari www.delfi.rs i na sajtu www.laguna.rs.
Zahvaljujem ocu Ivanu na knjizi ’Od Stendala do Beketa’ i na tome što je živeo za literaturu. Svojoj majci Oliveri, koja je umela i volela da živi. Mama, ovo je tvoj čas, gde god da si – raduj se.“ Pošto je zahvalila mnogobrojnim velikanima domaće i svetske književnosti, nabrajajući nazive njihovih dela koja su joj obeležila život, Dimićeva je zahvalila i „Bogu na daru koji je poklon, i na nagradi koja je milost“.
Govor Ivane Dimić na dodeli Ninove nagrade
„Zahvaljujem Ninu i Ninovom žiriju što svojom nagradom širom otvara, svake godine, kapije medijskog prostora Republici Književnosti.
Zahvaljujem svim svojim prijateljima na nebu i na zemlji.
Zahvaljujem svom ocu Ivanu na knjizi „Od Stendala do Beketa“ i na tome što je živeo za literaturu.
Zahvaljujem svojoj majci Oliveri koja je umela i volela da živi. Mama, de te fabula naratur, ovo je tvoj čas, gde god da si, raduj se!
Zahvaljujem Bogu na daru koji je poklon i na nagradi koja je milost.
Zahvaljujem knjigama koje su me štitile od nesreće i od sveta.
Zahvaljujem redom, narodnom pesniku za „Kraljevića Marka i Musu Kesedžiju“, „Hasanaginicu“ da i ne pominjem.
Robertu Grejvsu za „Belu Boginju“, Ogama azbuku i dramu samoglasnika.
Branku Ćopiću za „Ježevu kućicu“.
Marselu Prustu za zvuk zvonceta u Kombreu.
Lazi Lazareviću za „Sve će to narod pozlatiti“.
Emilu Sioranu zahvaljujem na utešujućem gnevu u „Kratkom pregledu raspadanja“.
Svetislavu Basari na „Anđelu atentata“.
Tomasu Manu na Meneru Peperkornu i Klaudiji Šoša.
Cici Šalabalić na Aristofanovim „Žabama“.
Borhesu na pesmi posvećenoj Džojsu.
Danilu Kišu na „Bašti, pepelu“ i na tome da je svaka napisana reč kao postanje.
Fransoa Rableu na Čemer Ljutici.
Lazi Kostiću na „Među javom i med snom“.
Šekspiru na 66. sonetu.
Ljubomiru Simoviću na „Trojeručici“.
Levi Strosu na mitovima Kojoga Indijanaca o poreklu duvana.
Dragoslavu Mihajloviću koji mi je „Kad su cvetale tikve“ rekao: koleginice.
Marini Cvetajevoj na „Novogodišnjoj“.
Šipki i Klajnu na Velikom rečniku.
Nikolaju Gogolju zahvaljujem za „Vij“, „Nos“, „Šinjel“, „Soročinski sajam“, „Ženidbu“ i „Mrtve duše“.
Zahvaljujem najzad Emili Dikinson na pesmi: „Ja sam niko. A ti, ko si?“
Hvala svima.“
Ivana Dimić, u Beogradu, 23. januara 2017.
„Zahvaljujem Ninu i Ninovom žiriju što svojom nagradom širom otvara, svake godine, kapije medijskog prostora Republici Književnosti.
Zahvaljujem svim svojim prijateljima na nebu i na zemlji.
Zahvaljujem svom ocu Ivanu na knjizi „Od Stendala do Beketa“ i na tome što je živeo za literaturu.
Zahvaljujem svojoj majci Oliveri koja je umela i volela da živi. Mama, de te fabula naratur, ovo je tvoj čas, gde god da si, raduj se!
Zahvaljujem Bogu na daru koji je poklon i na nagradi koja je milost.
Zahvaljujem knjigama koje su me štitile od nesreće i od sveta.
Zahvaljujem redom, narodnom pesniku za „Kraljevića Marka i Musu Kesedžiju“, „Hasanaginicu“ da i ne pominjem.
Robertu Grejvsu za „Belu Boginju“, Ogama azbuku i dramu samoglasnika.
Branku Ćopiću za „Ježevu kućicu“.
Marselu Prustu za zvuk zvonceta u Kombreu.
Lazi Lazareviću za „Sve će to narod pozlatiti“.
Emilu Sioranu zahvaljujem na utešujućem gnevu u „Kratkom pregledu raspadanja“.
Svetislavu Basari na „Anđelu atentata“.
Tomasu Manu na Meneru Peperkornu i Klaudiji Šoša.
Cici Šalabalić na Aristofanovim „Žabama“.
Borhesu na pesmi posvećenoj Džojsu.
Danilu Kišu na „Bašti, pepelu“ i na tome da je svaka napisana reč kao postanje.
Fransoa Rableu na Čemer Ljutici.
Lazi Kostiću na „Među javom i med snom“.
Šekspiru na 66. sonetu.
Ljubomiru Simoviću na „Trojeručici“.
Levi Strosu na mitovima Kojoga Indijanaca o poreklu duvana.
Dragoslavu Mihajloviću koji mi je „Kad su cvetale tikve“ rekao: koleginice.
Marini Cvetajevoj na „Novogodišnjoj“.
Šipki i Klajnu na Velikom rečniku.
Nikolaju Gogolju zahvaljujem za „Vij“, „Nos“, „Šinjel“, „Soročinski sajam“, „Ženidbu“ i „Mrtve duše“.
Zahvaljujem najzad Emili Dikinson na pesmi: „Ja sam niko. A ti, ko si?“
Hvala svima.“
Ivana Dimić, u Beogradu, 23. januara 2017.
Član Ninovog žirija Jasmina Vrbavac pročitala je obrazloženje odluke da Ivana Dimić bude dobitnica ovog uglednog priznanja.
„’Arzamas’ Ivane Dimić roman je o bolesti i smrti, traganje za odgovorima o smislu i o poretku. Ivana Dimić želi da za odgovorima traga kroz literaturu, tuđe biografije i sudbine, kroz filozofiju, a zapravo je život sam uči kako se pronalazi taj smisao, i da je smisao u ljubavi prisutnoj uprkos svemu. Arzamas je mesto u Rusiji u kojem je pravljena atomska bomba. To je grad gde je Tolstoj prvi put osetio egzistencijalnu jezu približavanja smrti. A ta i takva jeza osećanje je koje glavna junakinja romana prepoznaje dok se bori sa dominantnom i energičnom majkom“, objasnila je književna kritičarka.
Uz napomenu da je odnos majke i kćerke nedovoljno osvetljena tema u našoj književnosti, Jasmina Vrbavac je kao vrednost proze Ivane Dimić izdvojila i taj trenutak u kojem sukob kćeri sa dominantnom majkom ustupa prostor prihvatanju i razumevanju, upravo pred saznanjem da je majčina bolest neizlečiva. Tada ljubav postaje jedina stvarnost, uz koju se i tragično može podneti.
Roman „Arzamas“ možete pronaći u svim knjižarama Delfi, Laguninim klubovima čitalaca, online knjižari www.delfi.rs i na sajtu www.laguna.rs.
1/7
