Sve je počelo pre nekoliko godina, mislim da pojava edicije nije bila uslovljena samo zanimanjem za Latinsku Ameriku već je izdavač osetio potrebu da pokaže da jedna knjiga može biti bestseler i istovremeno vrlo kvalitetna. Književnost iz ovog dela planete kod nas je bila popularna osamdesetih godina, da bi devedesetih usledilo zatišje, a posle 2000. godine interes je ponovo bio probuđen. Kriterijum za objavljivanje u ovoj ediciji su kvalitetne knjige relevantnih pisaca.

Anđić je odličan poznavalac književnosti ovog kontinenta, budući da veoma dugo živi i radi u Argentini. Na našu konstataciju da je, generalno gledano, latinoamerička književnost mnogo „političnija‟ od naše, naš sagovornik kaže:

Gledano od čuvenog latinoameričkog književnog buma naovamo, kada smo mi počeli tu književnost ozbiljnije da pratimo, oni su uvek imali potrebu da književnost, pre svega prozu, iskoriste kao oruđe denuncije u političkom smislu, ali i kao neku vrstu afirmacije kod starije braće.

Prema Anđićevom mišljenju, iako je latinoamerički književni bum doprineo afirmaciji ove književnosti u drugim delovima sveta, s druge strane joj je učinio „medveđu‟ uslugu - dugo se mislilo da svako ko piše mora da ima krilate babe, što već od osamdesetih nije bio slučaj.

Ljudi koji su rođeni šezdesetih su prema bumu počeli da zauzimaju određenu distancu. Politizovanost njihove literature nije bila prepreka da ta literatura bude obogaćena stilski, što znači da nije tematski okoštala. Danas jedan kolumbijski pisac koji je popularan a dobar, Santijago Gamboa, piše vrlo političku knjigu o svojoj zemlji, ali je mrtav hladan smešta u Teheran i Bangkok, kreće se po svetu kao po svom unutrašnjem dvorištu, što nije baš bila karakteristika autora buma koji su teme obrađivali tradicionalno uslovljeni jednim vekom kostumbrističkog pisma.

Književnici sa ovog kontinenta nisu napustili svoje tradicionalne teme, samo im drukčije pristupaju i drukčije ih obrađuju. To najbolje potvrđuje izbor autora koji je objavljen u ediciji: „Spora smrt Lusijane B‟ Giljerma Martinesa, „Tropska životinja‟ Pedra Huana Gutijeresa, „Rosario Makaze‟ Horhea Franka, „Teret iskušenja‟ Ane Marija Šua, „Svedok‟ Huana Viljora, „Bezumlje‟ Orasija Kasteljanosa Moje i „Jesenji pejzaž‟ Leonarda Padure i „Crveni april‟ Santijaga Ronkaljola.
Pitali smo našeg sagovornika koje specifičnosti ovog kontinenta odlično poznaje, kakva je uloga intelektualca. Na našu konstataciju da postoji odlična dnevna i revijalna štampa sa odličnim kulturnim rubrikama, da je kultura veoma prisutna među običnim svetom i da se pisac-intelektualac poštuje i ceni naš sagovornik kaže:

To je tačno. Može se čovek složiti sa nečijim individualnim mišljenjem. Ali od pisca se još uvek očekuje da njegovo mišljenje ima težinu koja prevazilazi umetnički svet. Recimo, Mempo Đardineli je jedan značajan latinoamerički pisac koji već godinama piše komentare u argentinskoj glavnoj štampi koji su politički vrlo proaktivni. Đardineli zauzima jedan određeni stav i ta njegova politizacija se prihvata potpuno normalno. Markos Aginis to isto radi. Tu je i Santijago Kodlof. U dnevnoj štampi nije ništa neobično da pisci zauzimaju ulogu komentatora. U Argentini, Urugvaju, Brazilu česta je pojava da intelektualci pišu uvodnike sa težinom i da se bave istraživačkim novinarstvom.

Autor: V. Matković
Izvor: Danas