Pored autora o knjizi su govorili i književni kritičar Nikola Marinković i urednica Dubravka Dragović Šehović, dok je odlomke iz knjige čitala glumica Marija Knežević, koja je izvanredno dočarala atmosferu romana.

Urednica Dubravka Dragović Šehović je na početku istakla da je od prve strane bila oduševljena romanom Ivana Zlatkovića. „Ivan ima veoma specifičan stil. Sve je iskazano na specifičan poetski način, a meni se dopala sama tema o hajducima koja nije toliko prisutna u savremenoj srpskoj književnosti, kao i radnja smeštena u period između dva svetska rata.“

Junaci romana „I živ i mrtav“ su surovi odmetnici, razbojnici i hajduci koji između dva svetska rata terorišu Aranđelovac i okolinu Bukulje.

„Hajduci nisu prikazani na očekivani romantičarski način sa oreolom heroja poput onih koje srećemo u junačkim pesama i narodnim pričama. To nisu divni ljudi koji se bore za slobodu svog naroda. Naprotiv, to su pre svega izuzetno surovi, gotovo psihopatski likovi, ali je Ivan tu surovost pokazao na jedan način koji može da se prihvati“. Dubravka je skrenula pažnju i na način na koji su prikazani ženski likovi u romanu: „Imamo i žrtve i svedoke, supruge, saučesnice i ljubavnice. Autor ih je sve vrhunski predstavio u svoj njihovoj tragičnosti.“

Ova napeta priča puna je preokreta, živopisnih dijaloga i upečatljivih likova, kako hajduka i čuvara zakona tako i običnog sveta, zaplašenog i tradicionalno politički podeljenog, zatečenog između čekića i nakovnja u pokušaju da ostane više živ nego mrtav.

Nikola Marinković je istakao da hajdučija nikada nije prestala i da traje čitav 19. vek i da hajduci u romanu „I živ i mrtav“ ruše mitsku sliku koju imamo o njima. „Kroz motivaciju hajduka provejava neka ukorenjena svest da je određen stepen bogatstva nepravedan, a to se vidi i u hajdučkoj narodnoj pesmi. Međutim, hajduci u Ivanovom romanu su prilično moderni zbog toga što kroz njih provejava jedno zlo koje je lišeno bilo kakvog opravdanja. Njihove misli, reči, postupci govore o dubljem nihilizmu jer ne postoji ništa u njihovim likovima što pripada bilo kakvoj vrsti vrednosti, i to je ono što je karakteristično za 20. vek. Ovde imamo čisto, nepatvoreno zlo lišeno svake supstance, a to se najbolje vidi jer postoji tanka linija između izdaje i bolje trgovine.“

Citati Maćada – „Istina se izmišlja“ i Nabokova – „Kazati za neku priču da je stvarna, uvreda je za umetnost i za istinu. Svaki pisac je veliki prevarant“ na kraju romana ukazuju na neverovanje istoriji i mogućnost da se istorijom manipuliše. „Istina je relativan pojam“, rekao je Zlatković, „a ovi citati objašnjavaju prirodu dela, što je možda najvažnija u mom istorijskom romanu, jer kako je Mario Vargas Ljosa u jednom tekstu primetio, samo u romanima lažima se stiže do istine, a čini mi se da moj roman teži estetskoj istini.“

„I živ i mrtav“ je neorealistički roman koji se bavi pojmom zla, ali i roman koji se bavi strahom, smehom, ljubavlju. „Strahom kao nečim što je suštastvena čovekova dimenzija i smehom kao njegovom poslednjom ljudskom manifestacijom pred smrt“, istakao je Zlatković.

Roman govori i o ljubavi ili više o nedostacima ljubavi, jer i tamo gde je ljubav postojana, ona ima nekakvu tamnu boju. „Ona svoju snagu ima u liku Bosiljke, koja čuva patrijarhalnu matricu i u njoj je ta jedina prava ljubavna snaga. Ona postoji i u likovima žena koje su spremne za zločin i možda su ti ženski likovi i najbolji deo romana, možda ta lirska galerija zaista predstavlja nešto humanističko što je veoma važno za očuvanje sveta.“

Knjigu „I živ i mrtav“ možete pronaći u svim Delfi knjižarama, Laguninim klubovima čitalaca, onlajn knjižari delfi.rs, kao i na sajtu laguna.rs.