Odlazak Toni Morison, popularne i cenjene
Odrasla je u porodici ponosnih Afroamerikanaca koji su verovali u to da mogu da budu jednaki s belcima, a istoriju i identitet svoga naroda ovekovečila je kroz upečatljive likove pre svega jakih žena. Toni Morison (1931–2019), američka književnica, nobelovka, univerzitetska profesorka i urednica u Rendom hausu, koja je preminula u 88. godini, stekla je nacionalnu slavu i popularnost, a podjednako su je cenili kritičari i profesori, kako je primetila prof. dr Radojka Vukčević u „Istoriji američke književnosti” (izdanje Akademske knjige).
Bilo da je pisala o trgovini belim robljem u 17. veku u Americi, u romanu „Milosrđe”, rasnoj segregaciji pedesetih u knjizi „Dom”, ili dvadesetim godinama 20. veka u „Džezu”, njeni junaci pronose ideje stremljenja ka sopstvu i slobodi.
Povodom romana „Dom” (dela Toni Morison kod nas objavljuje Laguna) jednom prilikom je izjavila: „Pokušala sam da skinem tu ’krastu’ s pedesetih, i opšte ideje udobnih, srećnih, nostalgičnih vremena, nalik na seriju ’Momci sa Medisona’. O, molim vas! U pozadini je bio Korejski rat, koji nije nazivan ratom, i u kojem je poginulo više od 58.000 ljudi. A bio je tu i Makarti.”
Frenk Mani, glavni junak „Doma”, veteran Korejskog rata, vraća se kući u rasističku Ameriku, bori se s posttraumatskim stresom i putujući do rodne Džordžije prati vodič za putnike crnce, s informacijama o tome gde je dozvoljen pristup „obojenima”. Toni Morison, koja je rođena u Ohaju i nikada nije živela u Džordžiji, rekla je da je inspiraciju za ovaj roman našla u pričama svoga oca, njegovim uspomenama vezanim za ovaj opasni deo američkog juga. Brat, dakle, putuje da spase život sestri, žrtvi poremećenog lekara ubice, ali ona doseže zrelost i samu sebe izbavlja. To je ona otrežnjujuća, feministička, crta likova Toni Morison koji, i rasno ugnjeteni, pronalaze pokretačku snagu upravo u svesti o sopstvenom identitetu. U trenucima u kojima blesak osmeha u očima roba briše svu moć gospodara.
„Centralne teme proze Toni Morison bliske su temama postkolonijalnih autora, ali istovremeno naglašavaju specifično afroamerički kulturni ambijent. Ona teži da ponudi alternativno viđenje jedne prethodno marginalizovane kulture, a pripadnike te kulture, koji su ranije u književnim delima bili prisutni isključivo da bi učvrstili vladajuće anglocentrične i patrijarhalne predstave, proizvede u protagoniste koji samouvereno progovaraju o sopstvenom iskustvu... Crna put tako postaje uočljiv i lako prepoznatljiv simbol unutrašnjih i manje vidljivih konflikata i strahovanja vladajuće kulture”, analiza je prof. dr Viktorije Krombholc, u izdanju „Nova lica svetske književnosti, Eseji o postkolonijalnoj literaturi i kulturi” (Kulturni centar Novog Sada).
Savremeni istraživači smatraju romane „Voljena” i „Solomonova pesma” za najbolja ostvarenja Toni Morison. U „Voljenoj”, za koju je 1988. godine dobila Pulicerovu nagradu za književnost, zasnovanoj na istinitoj priči Margaret Garner iz Kentakija, odbegla robinja ubija sopstvenu kćerku iz bojazni da će opet dopasti ropstva. Veličina ovog romana je u tome što pokazuje psihološke ponore ropstva. Složen odnos majke i kćerke robova puni izražaj dobija i u romanu Toni Morison „Milosrđe”. Tu majka doslovno predaje svoju devojčicu gospodaru, dok u naručju drži dečaka. Slično „Sofijinom izboru” Vilijama Stajrona, majka odvaja od sebe najbolniji deo sopstvenog udvojenog identiteta s kojim ne želi da se suoči.
U „Solomonovoj pesmi” Mlekadžija Ded sazreva i otkriva svoju unutarnju snagu onda kada se povezuje s precima, a dok putuje do mesta iz kojeg potiče njegova porodica, kao da se kreće jednom intimnom istorijom sačinjenom od mnoštva likova.
Toni Morison pokazuje na to da ropstvo opstaje u svakom ljudskom sistemu, u predrasudama, pa i u sistemu jezika. U njenom prvom romanu „Najplavlje oko” kritikovala je negativne predstave okruženja zbog kojih jedna devojčica tamne boje kože veruje da bi njen čudovišno težak život bio bolji kada bi samo imala plave oči belaca.
I sama Toni Morison izjavila je da je zbog uvreda dece u školi kasnije postala neosetljiva za stvari za koje su joj emocije i te kako bile potrebne. Tako, i njene junakinje u „Milosrđu”, tvrde pred nedaćama života, izjednačene gospodarice i robinje u teškim poslovima na imanju, jednake su i pred „obećanjem i pretnjom koje nose muškarci”:
„Neke, poput Line, koja je na svojoj koži iskusila i oslobođenje i uništenje, povlače se. Neke, poput Tuge, koju očigledno nikada nisu poučavale druge žene, postaju muška igračka. Neke se, poput njenih saputnica, bore protiv muškaraca. Neke druge, one pobožne, poslušne su im. A malobrojne, nalik njoj, nakon uzajamne ljubavi u vezi, postanu kao deca kad ostanu bez svog čoveka.”
Autor: Marina Vulićević
Izvor: Politika.rs
Foto: © copyright John Mathew Smith 2001
Fotografija za fejsbuk: Angela Radulescu - Toni_Morrison_2008.jpg / CC BY-SA 2.0 / Wikimedia commons
Bilo da je pisala o trgovini belim robljem u 17. veku u Americi, u romanu „Milosrđe”, rasnoj segregaciji pedesetih u knjizi „Dom”, ili dvadesetim godinama 20. veka u „Džezu”, njeni junaci pronose ideje stremljenja ka sopstvu i slobodi.
Povodom romana „Dom” (dela Toni Morison kod nas objavljuje Laguna) jednom prilikom je izjavila: „Pokušala sam da skinem tu ’krastu’ s pedesetih, i opšte ideje udobnih, srećnih, nostalgičnih vremena, nalik na seriju ’Momci sa Medisona’. O, molim vas! U pozadini je bio Korejski rat, koji nije nazivan ratom, i u kojem je poginulo više od 58.000 ljudi. A bio je tu i Makarti.”
Frenk Mani, glavni junak „Doma”, veteran Korejskog rata, vraća se kući u rasističku Ameriku, bori se s posttraumatskim stresom i putujući do rodne Džordžije prati vodič za putnike crnce, s informacijama o tome gde je dozvoljen pristup „obojenima”. Toni Morison, koja je rođena u Ohaju i nikada nije živela u Džordžiji, rekla je da je inspiraciju za ovaj roman našla u pričama svoga oca, njegovim uspomenama vezanim za ovaj opasni deo američkog juga. Brat, dakle, putuje da spase život sestri, žrtvi poremećenog lekara ubice, ali ona doseže zrelost i samu sebe izbavlja. To je ona otrežnjujuća, feministička, crta likova Toni Morison koji, i rasno ugnjeteni, pronalaze pokretačku snagu upravo u svesti o sopstvenom identitetu. U trenucima u kojima blesak osmeha u očima roba briše svu moć gospodara.
„Centralne teme proze Toni Morison bliske su temama postkolonijalnih autora, ali istovremeno naglašavaju specifično afroamerički kulturni ambijent. Ona teži da ponudi alternativno viđenje jedne prethodno marginalizovane kulture, a pripadnike te kulture, koji su ranije u književnim delima bili prisutni isključivo da bi učvrstili vladajuće anglocentrične i patrijarhalne predstave, proizvede u protagoniste koji samouvereno progovaraju o sopstvenom iskustvu... Crna put tako postaje uočljiv i lako prepoznatljiv simbol unutrašnjih i manje vidljivih konflikata i strahovanja vladajuće kulture”, analiza je prof. dr Viktorije Krombholc, u izdanju „Nova lica svetske književnosti, Eseji o postkolonijalnoj literaturi i kulturi” (Kulturni centar Novog Sada).
Savremeni istraživači smatraju romane „Voljena” i „Solomonova pesma” za najbolja ostvarenja Toni Morison. U „Voljenoj”, za koju je 1988. godine dobila Pulicerovu nagradu za književnost, zasnovanoj na istinitoj priči Margaret Garner iz Kentakija, odbegla robinja ubija sopstvenu kćerku iz bojazni da će opet dopasti ropstva. Veličina ovog romana je u tome što pokazuje psihološke ponore ropstva. Složen odnos majke i kćerke robova puni izražaj dobija i u romanu Toni Morison „Milosrđe”. Tu majka doslovno predaje svoju devojčicu gospodaru, dok u naručju drži dečaka. Slično „Sofijinom izboru” Vilijama Stajrona, majka odvaja od sebe najbolniji deo sopstvenog udvojenog identiteta s kojim ne želi da se suoči.
U „Solomonovoj pesmi” Mlekadžija Ded sazreva i otkriva svoju unutarnju snagu onda kada se povezuje s precima, a dok putuje do mesta iz kojeg potiče njegova porodica, kao da se kreće jednom intimnom istorijom sačinjenom od mnoštva likova.
Toni Morison pokazuje na to da ropstvo opstaje u svakom ljudskom sistemu, u predrasudama, pa i u sistemu jezika. U njenom prvom romanu „Najplavlje oko” kritikovala je negativne predstave okruženja zbog kojih jedna devojčica tamne boje kože veruje da bi njen čudovišno težak život bio bolji kada bi samo imala plave oči belaca.
I sama Toni Morison izjavila je da je zbog uvreda dece u školi kasnije postala neosetljiva za stvari za koje su joj emocije i te kako bile potrebne. Tako, i njene junakinje u „Milosrđu”, tvrde pred nedaćama života, izjednačene gospodarice i robinje u teškim poslovima na imanju, jednake su i pred „obećanjem i pretnjom koje nose muškarci”:
„Neke, poput Line, koja je na svojoj koži iskusila i oslobođenje i uništenje, povlače se. Neke, poput Tuge, koju očigledno nikada nisu poučavale druge žene, postaju muška igračka. Neke se, poput njenih saputnica, bore protiv muškaraca. Neke druge, one pobožne, poslušne su im. A malobrojne, nalik njoj, nakon uzajamne ljubavi u vezi, postanu kao deca kad ostanu bez svog čoveka.”
Autor: Marina Vulićević
Izvor: Politika.rs
Foto: © copyright John Mathew Smith 2001
Fotografija za fejsbuk: Angela Radulescu - Toni_Morrison_2008.jpg / CC BY-SA 2.0 / Wikimedia commons
Autor: Toni Morison
