Gojko Tešić je pred prepunom salom „Svilare“ rekao da je „Samo ubistvo“ mnogo više od pukog detektivskog romana, zato što je u njemu predstavljena južna Italija, odnosno napuljski kraj, što može da bude i svojevrsna skrivalica, jer su sličnosti takve da bi se taj roman mogao čitati i kao roman o srpskom društvu. „Mario Liguori je Italijan, ali i istaknuti srpski pisac, zato što ispunjava jezički uslov da bismo ga smatrali srpskim piscem. Vidim da to kritika ne ističe, što je šteta za našu književnu scenu“, primetio je Gojko Tešić.

Uglješa Šajtinac se osvrnuo na Puškinovu priču „Egipatske noći“, u kojoj se pojavljuje jedan Ligurijev zemljak, što je dokaz da su Napolitanci još početkom XIX veka putovali i bili poznati po svojoj neposrednosti, energiji i ljubavi prema životu. Te osobine, smatra Šajtinac, možemo da prepoznamo u Mariju Liguoriju. „Mario je napisao roman koji bi mogao da bude savršen scenario. To je filmsko delo koje bi moglo da se ekranizuje. Ono što me fascinira kod ovog autora jeste to što on svaki put bira novi žanr, ali uvek napiše odlično delo.“

Mario Liguori je rekao da njemu dragi detektivski žanr uvek sadrži, pored svih protivrečnosti naših društava, temu smrti, a kad god je smrt prisutna, onda čovek jasnije vidi svoj život, te je u stanju da razluči bitno od nebitnog. Pisac se osvrnuo na autore detektivskih romana koji su mu uzor, naročito na Simenona, ali i na jezik koji njemu, kao strancu, mnogo znači. „U mom romanu nema nepotrebnih reči; nema mnogo priloga i prideva, ali ima mnogo imenica i glagola, jer sam želeo da čitaoci jasno vide scene. U mom romanu, dakle, nema ’zombi’ reči, nema ’zombi’ rečenica koje su tu zalutale – to je suština noara napisanog u telegrafskom stilu“, zaključio je autor.

Na kraju se, kao i obično na promocijama Marija Liguorija, stvorio red čitalaca koji su želeli njegovu posvetu u knjizi.