„Eduar Luj je mlad pisac i predstavlja novi glas francuske književnosti“, istakla je Ivana Misirlić. „Dolazi iz Pikardije, jednog vrlo depresivnog dela Francuske, i glas je koji se konfrontira i kome je važno da istakne kako danas izgleda Francuska, koja nije isto što i blistavi Pariz. U svom prvom romanu ’Gotovo je s Edijem Belgelom’ ispričao je svoju priču i priču te druge, siromašne i depresivne Francuske koja je nama nepoznata i nezamisliva. U toj knjizi on ističe da je, upravo zbog toga što je bio drugačiji, uspeo da ’pobegne’ iz te sredine, da završi uglednu školu, da dospe u krug pariske društvene elite i da progovori drugačijim jezikom o ljudima čiji život nije lak u egzistencijalnom smislu. I baš zbog toga što insistira na velikoj razlici između francuske elite i onoga što je Francuska danas, i što to saopštava kroz književnost, napravio je veliki odjek. Nešto slično pre njega uradio je Mišel Uelbek, koji je tada otvoreno govorio o sprezi ekonomije i ljubavi, a Eduar Luj govori o toj proleterskoj Francuskoj, o tome kako je to živeti u jednoj zapadnoevropskoj zemlji i biti na rubu egzistencije.“

„Pišem za radničku klasu, borim se za radničku klasu, za ljude sa kojima sam odrastao, za milje u kom sam odrastao“, rekao je Luj u intervjuu za vice.com i istakao da sebi „ne može da priušti fikciju“ što je posledica odrastanja u svetu u kome je sama ideja da izmislite junaka ili zaplet luksuz koji ne možete da priuštite.

Sa dvadeset godina, pisca autobiografskog romana „Istorija nasilja“, opljačkao je, silovao i pokušao da ubije mladić koga je na Badnje veče pozvao u svoj stan. Nakon toga on odlazi kod sestre u Pikardiju, gde iz prikrajka sluša njenu verziju nemilog događaja, koju izlaže svom suprugu. To je jedna od mnogih scena u kojima će Eduar slušati kako drugi – medicinsko osoblje, policija… – projektuju svoje strahove i predrasude na njegovo iskustvo nasilja. Njegovi pokušaji da povrati kontrolu nad sopstvenom prošlošću dovešće do oštroumnih uvida u to kako se nasilje reprodukuje unutar zajednice.

Zoran Janković je rekao da je „Istorija nasilja“ „odlično napisana knjiga o jednom uznemirujućem događaju i ogroman je napredak u odnosu na prvi roman. Moja preporuka je da se roman čita u ’jednom dahu’ da bi se zadržala ta iluzija ispovesti koja je veoma digresivna i skreće u mnogo rukavaca.“

Ivan Medenica je istakao da u istoimenoj predstavi koja je izvedena na Bitefu nije napravljena klasična dramatizacija proze, nego je sačuvana polifonija glasova koju ima i roman, i zapravo se i u predstavi postavlja pitanje ko priča priču. „Tu se suočava nekoliko glasova i interpretacija, i ovu poetičku osnovu komada predstava je odlično prenela. Meni je posebno dirljiva u ovom romanu činjenica da je on doživeo traumu, on je silovan, okolnosti mu ne idu na ruku pošto je Božić, policija je homofobična i čak rasistička, vidimo razne represivne stvari na delu, i u svim drugim interpretacijama njemu se kao žrtvi oduzima pravo na sećanje na ono što je u tom događaju bilo lepo.“

Kada je o stilu reč, Ivana Misirlić je istakla da se vrlo teskobno osećala dok je prevodila knjigu. „Kada se birokratija umeša u naše živote, mi smo samo broj. Kafkijanski svet u kome živimo i dalje je prisutan. Nije dovoljno to što si preživeo, nego moraš da prepričavaš i suočavaš se sa ogoljenim činjenicama, i pitaš se jesi li žrtva ili nisi, šta je to što je moje i šta je to što više nije moje.“

Naredna tribina Laguninog književnog kluba biće održana 6. decembra, a tema će biti knjiga „Iznenada neko pokuca na vrata“ izraelskog pisca Etgara Kereta, koji će biti i ekskluzivni gost Lagune u Noći knjige. Ova knjiga je na popustu 30% do 6. decembra u svim knjižarama Delfi i Laguninom klubu čitalaca u Resavskoj 33.