Prateći istoriju dve porodice u bezbrižno vreme raspusta i letovanja, Ljubica Arsić u svom novom romanu postupkom smenjivanja naratora prati periode formiranja svojih junaka, i istovremeno diskretno evocira jednu proteklu epohu i nestalu zemlju. Melanholično i duhovito, autorka dočarava sva uzbuđenja i radosti, često i nevesele ishode i mladalačke muke koji prate odrastanje Senke, Milice i Paška, u ono doba detinjstva i prvih ljubavi kada se bude nepoznate strasti, zanosi, opažanja sveta oko sebe i sebe u svetu. U romanu jedan glas pripada i Lenki Dunđerskoj.

Književna kritičarka Anđelka Cvijić na početku je istakla rečenicu iz romana „Za sto godina niko ko sada živi na ovoj planeti više neće biti živ“. „Nije lako ovu jednu običnu rečenicu pretvoriti u nešto što izaziva velika filozofska razmišljanja. To znači da Ljubica njome razbija mozaik naših iluzija i do tančina analizira koliko mi zapravo vodimo računa o prolaznosti, o tome kako živimo. Važne teme ovog romana su nostalgija, ljubav, bekstvo i seksualno zlostavljanje u porodici. A u vezi sa ovom poslednjom dolazimo do nečega što je meni u ovom romanu i Ljubičinom postupku najinteresantnije. Sve te užasne scene ona boji sfumato. Nijedna scena nije eksplicitna, ali iz svake se tačno vidi šta se dešava.“

Književnik Vasa Pavković rekao je da su „Četiri kiše“ vrlo složen roman, ali tako dobro napisan da se čita bez daha. „U početku ćete biti iznenađeni tematikom i pristupom, pogotovo kad se u priču uvede i Lenka Dunđerski, ali kako budete odmicali sa čitanjem, snaga ovog romana će rasti i on će vas sve više obuzimati, a onda ćete izaći iz njega pomalo emotivno haotični. Ovo je roman napisan iz pozicije sveznajućeg pripovedača, samo što svojim reflektorima osvetljava tri junaka, a pogotovo Paška i Milicu. ’Četiri kiše’ jeste roman o odrastanju, ali još više roman o sazrevanju.“

Ljubica je svoje mlade junake stavila u osetljivo doba, jer ju je zanimalo da kroz njih otkrije taj epifanijski trenutak kad se svet pojavljuje u svojoj lepoti i ružnoći. „Kao mala deca saznajemo svet preko svojih roditelja i on nam deluje idealizovan, jer nas roditelji štite i govore nam lepe i poučne stvari, a u jednom trenutku te brane se dižu i mi moramo da se suočimo sa svetom bez ikakve zadrške, da se suočimo sa njegovim bitnim atributima, a to su ljubav i patnja. Inspirisala me je i stalna opsesija temama koje su svakodnevno prisutne u svim časopisima – a to su teme o mladosti i sreći: kako biti srećan, čime smo zaslužili sreću i kako do nje da se dođe, zatim kako ostati mlad i šta je zapravo mladost.“

Autorki je lik Lenke Dunđerski bio potreban kao glas iz prošlih vremena, koji uspostavlja relaciju sa prošlošću i opovrgava tezu o Lenki kao mitu u koji ne sme da se dirne. „Lenka je jedan od najznačajnijih ženskih likova u našoj poeziji, ona je žena motiv. Negde je između bogorodice, jer u njoj ima primarnog dostojanstva i nežnosti, ali istovremeno je čulna i ima jednu mračnu stranu zavodnice. Od svega toga ostao je u našoj svesti prilično stereotipan spomenik. Ona je, naravno, inspiracija za možda najlepšu pesmu srpske poezije, ali istovremeno nosi to strašno breme na svojim leđima, ne diše. Htela sam da je malo izvedem iz toga, jer Lenka je živela i pre Laze Kostića.“

Knjigu „Četiri kiše“ možete pronaći u svim knjižarama Delfi, Laguninim klubovima čitalaca, onlajn knjižari www.delfi.rs i na sajtu www.laguna.rs