Za one koji su pročitali sve tri knjige bilo je zanimljivo čuti šta učesnici misle o delima svojih kolega po peru, njihove ocene Titovog vremena, njegove zasluge, ali mnogo više greške, čije posledice i mi danas ispaštamo.

Zanimljivo je bilo čuti da li su i u kojim uslovima imali priliku da sretnu Tita, kakav je utisak ostavio na njih, šta ih je podstaklo da napišu knjige koje se odnose na vreme njegove neprikosnovene samovlasti nad narodima Jugoslavije i koliko je njegova krivica što se SFRJ raspala.

Ivanji nije krio da je i danas sa 86 godina ostao „titoista“ jer je period pod njegovom vlašću bio najmirniji i najprosperitetniji za sve narode koji su činili Jugoslaviju. On je uveren da bi sve bivše republike, da im se pruži prilika da biraju predsednika, ponovo glasale za Tita.

Marić je daleko kritičniji prema posleratnom periodu u SFRJ i smatra da smo uglavnom svi bili naivni i verovali da je „socijalizam sa ljudskim likom“ ostvariv, a da su se znakovi raspada države nagoveštavali još dok je bila kraljevina, pre Drugog svetskog rata, i da su bile vidljive secesionističke tendencije.

Simić je ispričao da je želeo samo da pronađe objašnjenje za Titovu izjavu da je „razgovor koji je vodio sa srpskim rukovodstvom 11. maja 1971. bio najteži u njegovom životu“.

Simić smatra da je potrebno istražiti sve što se zbivalo u SFRJ od početka maspoka u Hrvatskoj pa sve do donošenja ustava iz 1974. da bi se shvatilo da je tokom tih godina Josip Broz izneverio Tita to jest „titioizam“, koji je podrazumevao dostupnu demokratizaciju zemlje. Broz se, međutim, vratio staljinističkoj „čvrstoj ruci“ sve do smrti, ostavljajući prezaduženu zemlju bez perspektive da se dalje razvija.