Održana tribina Laguninog književnog kluba o romanu „Braća po krvi“ Ernsta Hafnera
U okviru manifestacije „Poslednji dani Vajmarske republike“, 3. marta u Delfi Caféu u SKC-u održana je jubilarna tribina Laguninog književnog kluba. O romanu „Braća po krvi“ Ernsta Hafnera govorili su prof. dr Milan Ristović, istoričar, prof. dr Jelena Kostić Tomović, prevoditeljka i germanistkinja, i Saša Ćirić, književni kritičar.
Ova knjiga je nakon objavljivanja 1932. završila na nacističkim lomačama, dok je njeno reizdanje 2013. izazvalo pravu senzaciju na nemačkoj književnoj sceni, a ubrzo potom i na svetskoj.
Roman „Braća po krvi“ je uzbudljivo i vrlo moderno napisano štivo o berlinskom podzemlju posle ekonomskog sloma 1929. Kada je knjiga objavljena u Nemačkoj 2013, bio je to događaj u pravom smislu reči. Tome je išla u prilog činjenica da je roman, napisan i objavljen 1932. godine, zabranjen odmah po dolasku nacista na vlast i spaljivan sa drugim knjigama. I samom piscu Ernstu Hafneru, o kome se gotovo ništa ne zna, gubi se trag u godinama kada su nacisti preuzeli vlast. Isti je bio slučaj i u Francuskoj kada je roman preveden. Laguna je knjigu objavila 2014.
O tome zašto je objavljivanje ove knjige bio kulturni događaj u svetu govorio je prof. dr Milan Ristović. „Knjiga jeste zanimljiva ali je bila samo deo velike produkcije koja je nastajala u tih kratkih 12-13 godina postojanja Vajmarske republike, koja je sama po sebi bila jedna vrsta političkog i kulturološkog paradoksa i prolazila kroz teške periode ekonomskih kriza i unutrašnjeg previranja. U okviru svega toga imamo ekspanziju kulturne produkcije. Pišu se odlični romani, prave dobri filmovi, pojavljuje se avangardno pozorište... Kasnije se sve seli ’preko okeana’ i kompletna nemačka avangarda postaje deo tog novog američkog kulturnog konteksta. Stanislav Vinaver sa knjigom „Nemačka u vrenju“ i Miloš Crnjanski sa delom „Iris Berlina“ doprineli su da se lakše razume i roman o kome večeras govorimo i to vreme.“
Berlin, 1932. godine. Na samom dnu društvene lestvice hiljade mladih ljudi bore se za preživljavanje: bilo da je reč o maloletnicima koji obavljaju sitne poslove za druge, džeparošima, ili čak onima koji prodaju svoja tela. Samoorganizovane ekipe nude bar malo sigurnosti i topline. S duboko tragičnim realizmom Ernst Hafner prati jednu od družina pod imenom „Braća po krvi“, pušta čitaoca da sudeluje u često užasnoj borbi za opstanak njenih članova…
Hafner je bio novinar i socijalni radnik. Izvorni naziv ovog romana je bio „Omladina na ulicama Berlina“. Govoreći o tome kako je prikazana ta omladina, kojim književnim postupkom, prof. dr Jelena Kostić Tomović je istakla da je da ta knjiga pripadala postupku „nove objektivnosti“. „To je postupak koji teži realističnom prikazivanju stvarnosti na jedan moderan način. U njoj ima mnogo novinarskog stila koji ume da drži pažnju čitalaca.“
Književni kritičar Saša Ćirić je između ostalog govorio o dečjim organizacijama koje formiraju svoje grupe i preuzimaju funkciju odraslih, da bi preživeli taj period. „Sve ono što je dečje i nevino problematizuje se u ovom delu i na neki način se sve pretvara u raspravu o ljudskoj prirodi. Zbog toga ovaj roman posmatram kao jednu vrstu literarne poetike koja je vezana za žurnalizam, i smatram da knjiga ima literarnu, psihološku i edukativnu vrednost, i iako nema klasičan hepiend, ipak daje mogućnost čitaocu i junacima romana da makar nazru svetlo na kraju tunela.“
Roman „Braća po krvi“ je uzbudljivo i vrlo moderno napisano štivo o berlinskom podzemlju posle ekonomskog sloma 1929. Kada je knjiga objavljena u Nemačkoj 2013, bio je to događaj u pravom smislu reči. Tome je išla u prilog činjenica da je roman, napisan i objavljen 1932. godine, zabranjen odmah po dolasku nacista na vlast i spaljivan sa drugim knjigama. I samom piscu Ernstu Hafneru, o kome se gotovo ništa ne zna, gubi se trag u godinama kada su nacisti preuzeli vlast. Isti je bio slučaj i u Francuskoj kada je roman preveden. Laguna je knjigu objavila 2014.
O tome zašto je objavljivanje ove knjige bio kulturni događaj u svetu govorio je prof. dr Milan Ristović. „Knjiga jeste zanimljiva ali je bila samo deo velike produkcije koja je nastajala u tih kratkih 12-13 godina postojanja Vajmarske republike, koja je sama po sebi bila jedna vrsta političkog i kulturološkog paradoksa i prolazila kroz teške periode ekonomskih kriza i unutrašnjeg previranja. U okviru svega toga imamo ekspanziju kulturne produkcije. Pišu se odlični romani, prave dobri filmovi, pojavljuje se avangardno pozorište... Kasnije se sve seli ’preko okeana’ i kompletna nemačka avangarda postaje deo tog novog američkog kulturnog konteksta. Stanislav Vinaver sa knjigom „Nemačka u vrenju“ i Miloš Crnjanski sa delom „Iris Berlina“ doprineli su da se lakše razume i roman o kome večeras govorimo i to vreme.“
Berlin, 1932. godine. Na samom dnu društvene lestvice hiljade mladih ljudi bore se za preživljavanje: bilo da je reč o maloletnicima koji obavljaju sitne poslove za druge, džeparošima, ili čak onima koji prodaju svoja tela. Samoorganizovane ekipe nude bar malo sigurnosti i topline. S duboko tragičnim realizmom Ernst Hafner prati jednu od družina pod imenom „Braća po krvi“, pušta čitaoca da sudeluje u često užasnoj borbi za opstanak njenih članova…
Hafner je bio novinar i socijalni radnik. Izvorni naziv ovog romana je bio „Omladina na ulicama Berlina“. Govoreći o tome kako je prikazana ta omladina, kojim književnim postupkom, prof. dr Jelena Kostić Tomović je istakla da je da ta knjiga pripadala postupku „nove objektivnosti“. „To je postupak koji teži realističnom prikazivanju stvarnosti na jedan moderan način. U njoj ima mnogo novinarskog stila koji ume da drži pažnju čitalaca.“
Književni kritičar Saša Ćirić je između ostalog govorio o dečjim organizacijama koje formiraju svoje grupe i preuzimaju funkciju odraslih, da bi preživeli taj period. „Sve ono što je dečje i nevino problematizuje se u ovom delu i na neki način se sve pretvara u raspravu o ljudskoj prirodi. Zbog toga ovaj roman posmatram kao jednu vrstu literarne poetike koja je vezana za žurnalizam, i smatram da knjiga ima literarnu, psihološku i edukativnu vrednost, i iako nema klasičan hepiend, ipak daje mogućnost čitaocu i junacima romana da makar nazru svetlo na kraju tunela.“
