Budući da „PR“ afirmiše jedan novi literarni žanr, živa diskusija uglavnom je bila usmerena na bliže određivanje „digitalnog realizma“. Da li je ova odrednica u eventualnoj protivrečnosti sa definisanjem romana „PR“ kao „ljubavnog“? Da li je „PR“ veran opis savremenog sveta i našeg digitalnog okruženja ili roman o ljubavi u doba interneta? Kako emocije pomiriti s „realističkom“ poetikom, koja isključuje subjektivnost? I da li je u digitalnoj eri, u kojoj su ljudi navodno sve usamljeniji, ljubav uopšte moguća?

Autor je najpre odgovorio da digitalni realizam nije „naivni“ realizam koji isključuje svaku subjektivnost. Naprotiv, „PR“ je roman pisan u prvom licu; sam junak je moderni, cinični subjekat, brutalno samorefleksivan, na liniji ekstremnog individualizma i mizantropije, potpuno uronjen u internet i društvene mreže. Vešto vođenom radnjom i uzbudljivim obrtima, „PR“ na duhovit i beskompromisan način daje sliku savremenog sveta. Ilićev roman nije antiutopija. Na pitanje urednika tribine Vesne Kapor da li je „PR“ beleženje digitalnog sveta ili kritički otklon od interneta, autor je – gotovo lakonski i sasvim u duhu nove Y generacije – odgovorio kako on „nema ništa protiv interneta“: „Kada gledamo ovaj svet sa internetom i onaj bez interneta, čini mi se da je razlika u tome što je ovaj svet bogatiji za internet.“

„PR“ dolazi iz sadašnjosti a svojom univerzalnošću govori nam da su i internet i ljubav – nezaobilazni.