O knjizi su, pored autora, govorili književnik Filip David, glavni i odgovorni urednik NIN-a Milan Ćulibrk, i novinarka i urednica TV N1 Ivana Momčilović Odobašić.

Ćulibrk nas je podsetio da je pre skoro deset godina uvedena praksa da aktuelni dobitnik Ninove nagrade te godine piše kolumne za NIN: „Dragan je toliko dobro pisao da se ta saradnja nastavila do danas. Dragan vas ne pušta da zaboravite. Voleo bih da nije u pravu, ali ako ništa drugo, zahvaljujući njemu, neke stvari nećemo zaboraviti.“

Filip David ističe da je Dragan Velikić jedna od onih izuzetnih ličnosti „u vremenu kada je teško naći pisca koji istovremeno stoji iza onoga što piše i ima pogled na ono što se oko nas događa“.

„Nema grube razlike između onoga što Velikić piše kao literaturu i onoga što piše kao esejistiku“, smatra David i dodaje: „Jedno proizlazi iz drugog. Mi živimo u takvim vremenima da, ako imate svoj čvrst, siguran pogled na političke događaje, vi morate gotovo svaki dan vikati – ’ja sam protiv’, a sa druge strane to što je protiv ulazi u literaturu na neki način, iako je književnost nešto sveobuhvatnije. Tekstove iz ove knjige zovem ’petominutni eseji’ koji su pisani na jedan izuzetan način koji nije lak kao što se na prvi pogled čini, a piše ih čovek sa izraženim stavom koji morate poštovati. Romani se pišu dve-tri godine, a u ovim tekstovima treba uhvatiti šta je suština trenutka.“

Teme kojima se Velikić bavi u svojim tekstovima su manipulacije, kriminal ali i stid: „Svi mi koji ovde živimo imamo osećanje stida i to nije onaj kafkijanski, egzistencijalni stid, to je stid zbog onoga što se svakodnevno događa, a manipulacija je povezana sa lažima, laži su povezane sa primitivizmom i sve je to jedna velika gomila intelektualnog đubreta gde se treba snaći.“

Ivana je istakla da joj je izuzetna čast što je večeras u ovom društvu: „Doslovno sam čitala knjigu tako što sam je držala u levoj ruci, a u desnoj telefon da bih se podsećala na događaje koje autor pominje. Čitajući, razmišljala sam, stidela se. Meni je ova knjiga važna zato što sumira ovih pet godina i što ne dozvoljava da neko sutra ili za 50 godina zaboravi ili ne veruje šta smo živeli, jer to zaista jeste za nevericu. Ali sve je zabeleženo u knjizi i ne može se obrisati.“

Ivani se posebno dopala ideja o karantinu za zdrave ljude, a kao svojevrsni karantin videla je i promociju knjige.

Velikić se u svojim kolumnama u najvećoj meri bavi nelogičnostima vlasti: „Nastojim da svojim tekstovima proizvedem nerviranje koje proizvode crteži i karikature Dušana Petričića. Oko nas je jedna strašna zapuštenost. Mi se kao narod jesmo ’prozlili’, ali toga je bilo i ranije. O sebi samima imamo jednu sliku koja je nerealna. Jednostavno nemamo najosnovnije, nemamo poštovanje, ni za sebe, ni za drugoga.“

Ćulibrk je skrenuo pažnju na još jedan aspekt knjige „Soko zove Lastu“: „Dodatna vrednost su prikazi velikog broja različitih knjiga različitih autora koje je Velikić uspeo da uklopi sa savremenom situacijom. Od prikaza knjige vladike Grigorija, Varadija, Radoslava Petkovića i drugih. Izuzetno mi je drago da se na taj način skreće pažnja na nešto što vredi.

Filip David je istakao i zašto voli Draganove kolumne: „Mislim da su važne jer održavaju nadu da se nešto može promeniti, dok ima takvih ljudi, dok ima takvih tekstova, dok ima takvih karikatura. Jedino mi je žao što ne vidim među mladima tu vrstu pobune ko je postojala 90-ih godina.“

„Ne bih radio to što radim da ne mislim da ima smisla. Ni sâm ne bih mogao da živim normalno da nema tekstova drugih ljudi koji ne moraju da misle kao ja“, zaključio je Velikić.

Knjigu „Soko zove Lastu“ možete pronaći u svim knjižarama Delfi, Laguninim klubovima čitalaca, onlajn knjižari delfi.rs i na sajtu laguna.rs.