Pisac Radoslav Petković dobitnik je nagrade „Veljkova golubica“ za 2022. godinu za složen i višeznačan spoj istorije, sudbine i priče u svojim knjigama.

U obrazloženju žirija, koji je radio u sastavu Đorđe Despić, Saša Radojčić i Mileta Aćimović Ivkov (predsednik žirija), stoji da je Radoslav Petković, veoma pažljivo birajući teme i precizno komponujući knjige, sa znatnim udelom erudicije i esejističkog načina oblikovanja proznog opisa, izgradio uverljiv i prepoznatljiv pripovedni svet, stvaralački postupak i stil. U središtu tog sveta su se našli raznorodni sadržaji – od onih koji su okrenuti tematizovanju istorije, začudnih prostora i fantastičnih zbivanja, do onih koji napominju dramu savremenosti. U Radoslavu Petkoviću, stoji takođe u obrazloženju, srpska proza danas ima jednog od svojih najizrazitijih predstavnika.

Radoslav Petković rođen je 21. jula 1953. u Beogradu. Majka mu je bila profesorka francuskog jezika, otac inženjer. U Beogradu je završio gimnaziju, a diplomirao je na grupi za jugoslovensku i opštu književnost na Beogradskom univerzitetu godine 1982. Od 1983. do 1987. bio je glavni urednik časopisa Književna kritika. Od 1988. do 1994. godine radio je kao sekretar zadužbine „Ivo Andrić“. U periodu od 1994. do 2001. godine delovao je u statusu slobodnog umetnika. Od 2001. do 2004. godine bio je generalni direktor Zavoda za udžbenike i nastavna sredstva u Beogradu. Sledeće radno mesto mu je, od februara 2009. pa do odlaska u penziju 2018. u Pokrajinskom sekretarijatu za kulturu AP Vojvodine kao zamenik sekretara i pomoćnik.

Radoslav Petković autor je pet romana, dve knjige priča i šest knjiga eseja. Njegove knjige nagrađivane su najuglednijim književnim priznanjima u bivšoj Jugoslaviji i potonjoj Srbiji. Objavio je romane „Put u Dvigrad“ (1979), „Zapisi iz godine jagoda“ (1983), „Senke na zidu“ (1985), „Sudbina i komentari“ (1993) i „Savršeno sećanje na smrt“ (2008). Njegov prvi roman osvojio je nagradu „Miloš Crnjanski“, a „Sudbina i komentari“ ovenčana je velikim brojem najuglednijih književnih priznanja u Srbiji: za ovaj roman Petković je dobio NIN-ovu nagradu za roman godine, nagradu „Meša Selimović“, Borbinu nagradu za knjigu godine, nagradu kluba Jazzbina i Radija B92 za najbolju knjigu godine. Povodom jubileja NIN-ove nagrade, roman „Sudbina i komentari“ je, glasovima književnih kritičara, uvršten u deset najboljih NIN-ovih romana. Za roman „Savršeno sećanje na smrt“ bio je, po treći put nakon „Senki na zidu“ i „Sudbine i komentara“, u najužem izboru za NIN-ovu nagradu: roman je nagrađen nagradom „Bora Stanković“ 2009. godine. Za celokupan pripovedački opus dobio je nagradu „Ramonda serbica“ 2008. godine.

Petković je autor dve zbirke priča: to su „Izveštaj o kugi“ (1989), za koju je dobio Andrićevu nagradu, i „Čovek koji je živeo u snovima“ (1998), delo ovenčano Vitalovom nagradom za knjigu godine.

Objavio je i sledeće esejističke knjige: „Ogled o mački“ (1995), „O Mikelanđelu govoreći“ (2006), „Vizantijski internet“ (2007), „Upotreba vilenjaka“ (2008) i „Kolumbovo jaje“ (2017); njegove kolumne objavljivane u beogradskom dnevnom licu Blic sakupljene su u knjizi „Događaj godine“ (2010). U saradnji sa uglednim vizantologom Radivojem Radićem objavio je knjigu „Srednjovekovni putovođa“ (2011). Za knjigu eseja „Kolumbovo jaje“ dobio je nagradu „Dušan Vasiljev“, a za rukopis „Upotreba vilenjaka“ nagradu „Istok – Zapad“ zaječarske biblioteke „Svetozar Marković“.

Tri Petkovićeva romana („Senke na zidu“, „Sudbina i komentari“ i „Savršeno sećanje na smrt“) i obe zbirke priča prevedeni su na francuski jezik i objavljeni u Francuskoj; njegova dela prevođena su i na mađarski, grčki, engleski, italijanski, slovenački, slovački, nemački i bugarski. Mađarski prevod „Sudbine i komentara“ objavljen je u izdanju uglednog izdavača „Jelenkor“ i pobrao je izvanredne kritike u vodećim mađarskim dnevnim listovima: ubrzo po objavljivanju, roman je dospeo na listu deset najprodavanijih proznih knjiga na mađarskom jeziku. Francuski prevod Savršenog sećanja na smrt dobio je pohvalne prikaze u L Mondu. Petkovićeva proza zastupljena je u brojnim antologijama savremene srpske književnosti na engleskom, francuskom, italijanskom jeziku, a predstavljena je i u okviru tematskoj brojeva nemačkih i poljskih časopisa posvećenih srpskoj književnosti.

Radoslav Petković bavio se i prevođenjem sa engleskog: prevodio je prozu Tolkina, Čestertona, Roberta Luisa Stivensona i Danijela Defoa. Tokom devedesetih bio je kolumnista NIN-a,  dnevnog lista Demokratija, kao i stalni saradnik Vremena i Evropljanina. Više od deset godina bio je redovni kolumnista najtiražnijeg srpskog dnevnog lista Blic.

Radoslav Petković živeo je u rodnom Beogradu do 2000. godine, kada se seli u Pančevo, a od 2006. nastanjuje se u Novom Sadu, gde živi i danas sa suprugom Vladislavom Gordić Petković.