Pored autora, govorili su akademik Matija Bećković i arhimandrit Vasilije Kostić.

„Oganj i kelija“ je knjiga o Svetom Vasiliju Ostroškom, o keliji u kojoj se sjedinio sa Svevišnjim i o čudima koja je, kao Božja produžena ruka, činio za života, a koja će, od njegovog Vaznesenja, pa do kraja sveta, nastaviti da čine Svečeve netaknute mošti.

Kecmanović je posetiocima pročitao odabrane stihove iz knjige, prisetivši se i da je pre 30 godina pokušao da piše prozu o Svetom Vasiliju, ali je odustao jer, kako je rekao, nije bio dovoljno zreo.

„Pre više od tri decenije, kao student, pisao sam roman o Svetom Vasiliju Ostroškom. Uprkos velikom trudu i vremenu koje sam u taj rad uložio, tada nisam bio dovoljno zreo da ovu veliku temu literarno savladam. Roman nije prava forma za pisanje o svecu, poezija je mnogo primerenija. Tri decenije kasnije, udelom istinskog čuda koje sam doživeo, moja stara prozna ideja doživela je preobražaj u drugačiji oblik – poemu, delo koje nije lako žanrovski odrediti, ali koje pre svega doživljavam kao molitvu posvećenu Svetitelju i večnosti koja živi u trenu“, objasnio je Vladimir Kecmanović.

Akademik Matija Bećković ocenio je da je „Oganj i kelija“ dragulj moderne srpske književnosti, istakavši moderan jezik Kecmanovićeve knjige koja „ima više slojeva i može se čitati iz različitih uglova i raspoloženja, a nikada da se do kraja rastajni tajna“.

„Čuda ne bi bila čuda kada bi mogla da se objasne. U naše vreme je skoro nestala razlika između proze i poezije, pokazuje se da je najbolja proza – poezija, a da su najbolji romani velike poeme, poput onih Ive Andrića, gde bismo svaku rečenicu mogli pretvoriti u stih. Andrić je bio pesnik, u stihu mu je bilo tesno, pa je pisao velike romane, koji su poeme. Kecmanović je napisao nekoliko romana, od kojih bih izdvojio 'Osamu', koji je malo jezičko remek-delo. A onda je shvatio da piše pesme, pa je ovaj roman napisao u stihovima“, ocenio je Bećković.

Arhimandrit Vasilije Kostić kazao je da su se mesto i prostor sami izabrali za promociju ove knjige jer Kripta Hrama Svetog Marka donekle podseća na keliju o kojoj piše Kecmanović.

„Vladimira do večeras nisam poznavao lično, ali sam se sa njim upoznao preko njegovih dela i imao sam osećaj da smo na istoj frekvenciji, što mi je ovom knjigom i potvrdio. Poznajem ga, kao vrednog, inteligentnog pisca koji ima svoj poseban stil, a koji je u ovoj knjizi dostigao svoju slobodu i svoj vrhunac, svojom jednostavnošću i jedinstvenošću“, kazao je arhimandrit.

Kostić je ukazao da se kod nas često ne razlikuju molba i molitva, te da se naši ljudi u onom sistemu vaspitani, mole tako što podnose molbe, da im Bog nešto završi:

„Malo je onih, kao brat Vladimir, koji misle da su Božji zakoni večni i nepromenljivi, i da ih samo treba slaviti i u knjige zapisivati. Pisci ne pišu iz glave, nego iz duše, tako da je Kecmanović u ovoj knjizi otkrio blagodatno-raskošni stil svoje slovenske, srpske, pravoslavno-hrišćanske duše. U knjizi molitveno pripoveda, filozofira, kroz stihove veru u Vaskrslog Hrista ispoveda, a ispoveda na svoj, doživljeni način“.

Pisac kroz pesmu pripoveda o velikom i retkom čudu, divnom i svetom Vladici onog vremena, našeg vremena i svih vremena, ocenio je arhimandrit, dodajući da Kecmanović dušu Svetog Vasilija opisuje onakvom kakva ona zaista jeste: „istančana, osetljiva i osećajna, koja vazda leti u visinu, u beskraj, među zvezde, do veličanstva Božjeg, u večnost“.

„Ono što glavni junak ove knjige nudi savremenom čoveku jeste izlaz iz ćorsokaka. To je prelaz iz besciljnog toka i vrtloga vremena u punoću božanske ljubavi i života.“

Kostić je za kraj podsetio na reči „savremenog svetitelja Porfirija koji je govorio: „Ko hoće da bude hrišćanin, treba najpre da postane pesnik.“ 

„Da bi neko postao hrišćanin, treba da ima pesničku dušu, treba da postane i sâm pesnik. Otvrdle duše Hristos ne želi u svojoj blizini. Hrišćanin je pesnik, on je u pesništvu čak i kada samo voli. Pesnička srca tu ljubav prigrle, stave je u srce i osećaju duboko.“