U samoizolaciji se ne dosađujem. Iako je strašno sve ovo što se događa celom svetu, ima ipak neke male sreće u svemu – u sveopštoj epidemiji usamljenosti, kojoj je svet izložen već godinama, ova prinudna usamljenost na neki način vratila je ljude jedne drugima, i sebi samima. Malo tišine nije naodmet…

A čovek, u ovim okolnostima, ako se ne prepusti demonu dosade, ne može da bude usamljen. Kada smo izloženi tolikim spoljašnjim ograničenjima, uključujući i ograničenje kretanja, onda onome ko ima biblioteku ove pošasti ne mogu ništa.

Na početku, beše reč, ali i na kraju je – reč.

Knjige mogu da nas spasu od mnogo čega. Prvo, samo uz knjigu možemo da dobijemo poruku da nam životi nisu bezvredni, da mi nismo bezvredni. Samo uz knjigu možemo da putujemo kroz vreme i prostor, i ništa kao dobra knjiga ne može da nas inspiriše da nešto napravimo od vlastitog života. Da bolje vidimo svet, i sebe u svetu. Da se suočimo sa sopstvenom majušnošću i veličanstvenošću. Drugo, uz knjigu možemo da imamo fenomenalno društvo.

Meni je možda lakše, jer ja upravo sedim i radim na novom romanu.

Ali divno je što mi je pre neki dan izašao roman „Ono sve što znaš o meni“. Eto, preporučujem da se družite sa Nađom, Jelenom, Unom i Anom, glumicama koje liče na nas, i koje čekaju, kao i svi mi, samo tu jednu jedinu dobru rečenicu, sa kojom sve dobija drugačije značenje.

Ili čitajte „Glad“, jer to je priča o najvećoj od svih zabluda – da je velika sreća u vezi sa velikim novcem.

Ili bilo koji od mojih romana. Ili čitajte moje pesme, evo, ja učim napamet poeziju, dobro je za mozak.

U međuvremenu, iskrojiću jednu košulju, skratiću jednu haljinu, nanizaću perle. I to je to.

Mali život.