Osim autorke, o knjizi je govorio pisac, profesor književnosti i kritičar Mihajlo Pantić, koji je na početku istakao da je Ivana „tiho, na mala vrata ušla u srpsku književnost“: „Trajna osobina njenog književnog stila je minimalistički i esencijalistički tip naracije kada se govori o stvarima najnužnije i najbitnije, i to kultivisanim književnim stilom koji otkriva nekoliko izvora iz kojih Ivana raste kao pisac.“

Dimićeva je u novoj knjizi iznela svoje viđenje sveta iz preegzistencije, iz ugla još nerođenog junaka, kroz tri personifikacije jedne nerođene osobe koje predstavljaju Ilija, Drina i Blizanac. Fantastičan obrazac iskoristila je Ivana Dimić da u svom prepoznatljivom stilu, preplitanjem prozne i dramske forme, duhovito i povremeno oporo, pruži sliku naše današnjice.

„Ova knjiga je na neki način odavanje počasti i slave njenom pozorišnom iskustvu“, istakao je Pantić i dodao: „Kroz rad u pozorištu i po prirodi svoga posla i dara naučila je šta je vrednost reči, iako često u šaljivom tomu, vidi se velika odgovornost prema jeziku, a to je važan kvalitet njenog rada.“

Pantić je istakao da se Ivanina opsesija Gogoljem, koja se provlači kroz manje-više sve njene knjige kratkih priča, ovde figuriše na drukčiji način: „Ovde Gogolj sada dobija očinsku figuru a ne spominje mu se ime.“

Pantić se dotakao i teme đavola: „Dok čitate ovu knjigu, vidite kako demonski mehanizam, verovali ili ne u figuru đavola, taj naopaki mehanizam defakto postoji i u velikoj meri oblikuje našu civilizaciju. Đavo je u ovoj knjizi neka vrsta negativnog autoriteta sveta. On vuče konce, a čovečanstvo je toliko utrenirano da radi po njegovom principu. Iz ove knjige proizilazi i da ne mora previše da se trudi“, na šta je Ivana istakla da „tako i jeste jer kad pogledamo oko sebe, vidi se da sve đavo režira.“

Ivana Dimić je, u želji da čitaocima približi svoje novo prozno ostvarenje, u svom stilu rekla: „Ovo je, u stvari, jednostavna priča. Roman o jednoj porodici koja ne postoji, a onda dolaze đavo i njegova ekipa koja je napada, ali na kraju pobeđuje dobro i đavo beži.“

Roman nosi naslov „Iz mrtvog ugla“ zato što niko nije živ: „Svi su ’s onu stranu’ stvarnosti, čak i u smislu mrtvog ugla iz kog vozač ne vidi ostale. Iz tog ugla dolaze ovi likovi koji kao da iz literature uđu u život pa se vrate.“

Ivana je rekla da su njeni porivi da piše jednostavni: „Nemam mnogo mašte. Pišem ono što me žulji kad me žulji i uvek pišem nešto što me se tiče, ali to je sakriveno i to je pod gogoljevskom fantastikom da se ne bi dosetili neki koji ne treba da se dosete.“

„Razmišljala sam o knjizi kada nam se desila pandemija korone. Odmah sam pomislila – ovo nam je sigurno đavo poslao. Nemoguće da nije od đavola. Šta god da đavo kaže, to bude stvarno: virusi, zemljotresi, ratovi. Sve to nam se dešava, dakle nije fikcija. Samim tim, lepo kažem da nisam maštovita, već pišem o stvarima i pojavama koje postoje“, napomenula je Ivana Dimić.

Pantić je pohvalio koleginicu da je napisala delo koje odudara od savremene srpske književnosti.

„Činjenica je da nam je preozbiljna današnja književnost, a to mislim u negativnom smislu. Svi se mnogo trude da filozofiraju, objasne razne fenomene, i onda nam književnost odlazi u megalomansku ambicioznost, odnosno – pretencioznost“, zaključio je Pantić.

Kao podrška, Ivanu su iz publike, pored velikog broja prijatelja, slušali Ljubivoje Ršumović i Ljubica Arsić.