„Roman o pijanstvima“ je iskreno i uzbudljivo štivo o upečatljivim iskustvima četrdesetogodišnjeg povratnika sa Zapada, od njegovih prvih pijanstava do pokušaja da se vrati trezvenjačkom svetu. Kako sam autor kaže, „njegova najbeskompromisnija knjiga“. Pisana je dinamičnije i sa manje obzira prema tabuu govora iz prvog lica o osetljivoj temi.

„Volim knjige, a takođe volim i da skupljam građu. Treba posetiti mesta o kojima ćeš pisati... čak i ako si sto puta prošao kroz jednu ulicu, sto prvi put treba da prođeš mnogo pažljivije kad znaš da ćeš pisati o njoj“, počeo je svoje izlaganje Igor Marojević. „To isto važi i za alkohol. Uvek sam želeo da pišem o toj temi, ali nisam bio odlučan. U jednom trenutku je zaista postojala potreba da to uradim. Ne mogu da nađem knjigu o alkoholu kakvu želim, knjigu koja skenira današnji svet pijanstava, pripitosti i čašice, i možda sam zato napisao ovaj roman.“

Mirjana Mitrović je istakla da je tema romana do te mere primamljiva za diskusiju da često pomeri centar razgovora sa književne vrednosti ovog dela. „Meni se roman veoma dopao. Uprkos tome što će vas glavni junak nervirati od početka do kraja, nećete moći da ispustite roman iz ruke. Igorov stil je sveden i jednostavan, ili samo tako izgleda. On pušta svojim likovima da se sami ispoljavaju i da se radnja sama dešava. U početku vam se čini da je glavni junak beskrupulozan, ali shvatite da on ne štedi ni samog sebe, i počinjete da osećate empatiju.“

Mirjana Mitrović je napravila i paralelu između Igorovog romana i čuvene pripovetke „Prvi put s ocem na jutrenje“. „Ono što proističe iz zavisnosti junaka, a čega nisu svesni, jeste koliko je taj porok poharao njihove emocije. I koliko god da se junak Igorove knjige u svom promiskuitetnom ponašanju trudi da iscedi neke emocije, on ne uspeva. Specifičan je i odnos sa majkom, jer iako glavni junak očekuje da će se spasti ako ga neko voli, na kraju shvatimo da se možemo spasti samo ako mi nekoga volimo.“

Vule Žurić je istakao da nije neočekivano što je Marojević napisao ovakvu knjigu. „Ovo je knjiga koja sasvim logično dolazi u tako potrebnom trenutku za jednog pisca koji se samo naizgled okrenuo prema ogledalu, a u stvari nije dao panoramsku sliku sebe – ovo je knjiga koja gleda svuda oko sebe, pokušava da nađe smisao, lepotu. Ovo nije knjiga o pijanstvu, nego o trezvenosti.“ Žurić smatra da se Igor upustio u nešto što pisci na ovim prostorima nisu još osvojili – autofikciju. „To ne znači da je Igor Marojević radio sve ono što je radio njegov lik u romanu.“

„Najveći kvalitet pisca je da bude uverljiv“, smatra Vladimir Kecmanović, „a do toga se dolazi na razne načine. Uvek pišeš o nečemu što ti je blisko, s tim što to možeš da prebaciš prostorno i vremenski u neku drugu epohu ili prostor pa da deluje da to nisi ti. To ne mora da bude samo lično iskustvo. Mislim da je zbog uverljivosti i iskrenosti, uz ’Dvadeset četiri zida’, ovo Igorova najintimnija knjiga i zbog toga meni najdraža. I mislim da bi to mogla da bude nova faza u Igorovom pisanju, koje bi išlo na direktno otvaranje sebe, jer koliko znam Igora, on je veoma interesantan čovek. Ako imaš šta da napišeš opisujući sebe, onda nema potrebe da se ubacuješ u kožu nekog drugog.“

Junak romana je smatrao da će mu alkohol pomoći u prevazilaženju kulturološkog šoka zbog ponovnog dolaska u Beograd iz Barselone.

Alkohol je, po mišljenju Igora Marojevića, vrlo dobar scenarista. „On je izrežirao niz situacija koje je pripovedač pokušao da prikupi i da ih prezentuje a da ne pravi probleme i ne komplikuje u jezičkom nivou kao što je bio slučaj u prethodnim knjigama. Kada se piše o ovakvoj temi, onda to mora da se učini ekstremno, i intenzitetom i brzim ritmom i ekstremno ispovedno, ne bežeći od groteske. To je jedna vrsta građe koja samu sebe piše.“

„Roman o pijanstvima“ Igora Marojevića možete pronaći u svim knjižarama Delfi, Laguninim klubovima čitalaca, onlajn knjižari www.delfi.rs i na sajtu www.laguna.rs.