Predstavljena knjiga „Između krajnosti“ Ivana Ivačkovićа
Veliku pažnju čitalaca i novinara izazvala je beogradska promocija knjige „Između krajnosti – Vodič kroz albume Azre i Džonija Štulića“, koja je održana 19. novembra u knjižari Delfi SKC.
Na promociji su osim autora govorili Dušan Pavlović, profesor na Fakultetu političkih nauka, i novinar Vladimir Stakić. Učesnici promocije su se složili da knjiga „Između krajnosti“ predstavlja objektivan pogled na Štulićevu diskografiju, kako sa Azrom tako i samostalnu, i ne podilazi mitovima i ne pothranjuje zablude stvorene tokom njegovog holandskog egzila.
Ivačković u knjizi ističe da je Džoni najveći generacijski pesnik i glasnogovornik. „Ovu knjigu sam napisao u čast svoje generacije, koja je odrastala uz Azru, ali i koja je načinila Azru velikim, uticajnim i popularnim bendom. Jer nema velikog generala iza koga ne ide vojska“, kaže Ivačković, i dodaje da je „Između krajnosti“ pisana i za nove, mlađe generacije kako bi im ponudila pogled ka jednom drugom i drugačijem, odavno prohujalom, ali nezaboravnom vremenu.
Ivačković je rekao da je do sada nastalo mnogo mitova o Džoniju Štuliću i da je ta „mitomanija istovremeno i smešna i štetna, ponajviše za samog Štulića. Želeo sam da predstavim Džonija kao čoveka od krvi i mesa, a ne kao natprirodno biće božanskih svojstava, kako ga vide oni koji nisu razumeli njegovu najvažniju poruku s početka osamdesetih – da treba misliti trezveno, kritički, sopstvenom glavom“.
Dušan Pavlović se saglasio da je Štulić najveće ime jugoslovenske scene i da je on „najpreciznije od svih znao da locira probleme u jugoslovenskom društvu i politici osamdesetih godina prošlog veka. On je i najupornije opisivao tadašnju situaciju, a njegova muzika bila je poklič i poziv na promene. Bio je revolucionaran i uporniji od svih drugih“.
Štulićev kreativni pad desio se, slažu se govornici, u trenutku kada je cela novotalasna scena postala mejnstrim, postala deo establišmenta, čemu on nije mogao da se prilagodi, niti je želeo to da prihvati. „Štulić nije mogao sebi da objasni šta se dešava, kuda duva vetar. Tada se promenio i od tada opada kvalitet svega što je radio“, smatra Pavlović.
Jedan od poslednjih ozbiljnih intervjua sa Džonijem Štulićem napravio je Vladimir Stakić 1990. godine. Prisećajući se tog razgovora, Stakić je rekao da Štulić nije želeo da govori o albumima koje je objavio posle odlaska u Holandiju, već o političkoj situaciji i partiji koju je želeo da osnuje. „Nije bio siguran na koju stranu da krene. Bio je zvezda, a bolje se snalazio kao autsajder. Ali, nažalost, moram da primetim i ono što su mi njegovi prijatelji u Zagrebu potvrdili: Džoni je dugo patio od paranoje. Mislio je da će biti uhapšen ili da će ga neko ubiti, kao Lenona“, otkrio je Stakić.
Ivačković priznaje da mu je prilikom pisanja knjige najteže palo podsećanje na loše momente Štulićeve karijere, koji su se dogodili posle 1984. godine. „Pre toga, ono što je snimila Azra bilo je verovatno nešto najbolje u čitavoj istoriji jugoslovenske rok muzike.“
Ivačković smatra da se u jednom trenutku na Štulićevim leđima našao prevelik teret i da je to jedan od razloga Štulićevog odlaska u Holandiju.
„Jugoslavija se“, zaključio je Ivačković, „previše lako odrekla Džonija Štulića, ali i nekih drugih velikih ljudi.“ Kao ilustraciju, naveo je primer Danila Kiša, sa kojim je inače Štulića poredio u knjizi. „Kiš je otišao kao pobednik u sukobu s glupacima, ali ako nije previše patetično da kažem, njegovo veliko i plemenito srce nije moglo da izdrži čemer kojim ga je taj sukob napunio, tako da je Kiš čitavu stvar platio životom. Štulić je sva sreća i živ i zdrav, ali i on je nailazio na velika nerazumevanja i trpeo velike nepravde.“
Knjigu „Između krajnosti“ možete pronaći u svim knjižarama Delfi, Laguninim klubovima čitalaca, onlajn knjižari www.delfi.rs i na sajtu www.laguna.rs.
Ivačković u knjizi ističe da je Džoni najveći generacijski pesnik i glasnogovornik. „Ovu knjigu sam napisao u čast svoje generacije, koja je odrastala uz Azru, ali i koja je načinila Azru velikim, uticajnim i popularnim bendom. Jer nema velikog generala iza koga ne ide vojska“, kaže Ivačković, i dodaje da je „Između krajnosti“ pisana i za nove, mlađe generacije kako bi im ponudila pogled ka jednom drugom i drugačijem, odavno prohujalom, ali nezaboravnom vremenu.
Ivačković je rekao da je do sada nastalo mnogo mitova o Džoniju Štuliću i da je ta „mitomanija istovremeno i smešna i štetna, ponajviše za samog Štulića. Želeo sam da predstavim Džonija kao čoveka od krvi i mesa, a ne kao natprirodno biće božanskih svojstava, kako ga vide oni koji nisu razumeli njegovu najvažniju poruku s početka osamdesetih – da treba misliti trezveno, kritički, sopstvenom glavom“.
Dušan Pavlović se saglasio da je Štulić najveće ime jugoslovenske scene i da je on „najpreciznije od svih znao da locira probleme u jugoslovenskom društvu i politici osamdesetih godina prošlog veka. On je i najupornije opisivao tadašnju situaciju, a njegova muzika bila je poklič i poziv na promene. Bio je revolucionaran i uporniji od svih drugih“.
Štulićev kreativni pad desio se, slažu se govornici, u trenutku kada je cela novotalasna scena postala mejnstrim, postala deo establišmenta, čemu on nije mogao da se prilagodi, niti je želeo to da prihvati. „Štulić nije mogao sebi da objasni šta se dešava, kuda duva vetar. Tada se promenio i od tada opada kvalitet svega što je radio“, smatra Pavlović.
Jedan od poslednjih ozbiljnih intervjua sa Džonijem Štulićem napravio je Vladimir Stakić 1990. godine. Prisećajući se tog razgovora, Stakić je rekao da Štulić nije želeo da govori o albumima koje je objavio posle odlaska u Holandiju, već o političkoj situaciji i partiji koju je želeo da osnuje. „Nije bio siguran na koju stranu da krene. Bio je zvezda, a bolje se snalazio kao autsajder. Ali, nažalost, moram da primetim i ono što su mi njegovi prijatelji u Zagrebu potvrdili: Džoni je dugo patio od paranoje. Mislio je da će biti uhapšen ili da će ga neko ubiti, kao Lenona“, otkrio je Stakić.
Ivačković priznaje da mu je prilikom pisanja knjige najteže palo podsećanje na loše momente Štulićeve karijere, koji su se dogodili posle 1984. godine. „Pre toga, ono što je snimila Azra bilo je verovatno nešto najbolje u čitavoj istoriji jugoslovenske rok muzike.“
Ivačković smatra da se u jednom trenutku na Štulićevim leđima našao prevelik teret i da je to jedan od razloga Štulićevog odlaska u Holandiju.
„Jugoslavija se“, zaključio je Ivačković, „previše lako odrekla Džonija Štulića, ali i nekih drugih velikih ljudi.“ Kao ilustraciju, naveo je primer Danila Kiša, sa kojim je inače Štulića poredio u knjizi. „Kiš je otišao kao pobednik u sukobu s glupacima, ali ako nije previše patetično da kažem, njegovo veliko i plemenito srce nije moglo da izdrži čemer kojim ga je taj sukob napunio, tako da je Kiš čitavu stvar platio životom. Štulić je sva sreća i živ i zdrav, ali i on je nailazio na velika nerazumevanja i trpeo velike nepravde.“
Knjigu „Između krajnosti“ možete pronaći u svim knjižarama Delfi, Laguninim klubovima čitalaca, onlajn knjižari www.delfi.rs i na sajtu www.laguna.rs.
