Radnja ovog romana, koji je postao takoreći kultni odmah po objavljivanju, dešava se na stvarnom mestu – istočnoevropskom ostrvu Hidenze – u vreme neposredno pre pada Berlinskog zida. Ostrvo je u to vreme, dakle, osamedesetih godina prošlog veka bilo svojevrsna enklava kontrakulture, svih onih koji nisu mogli ili nisu želeli da se uklope u postojeći sistem, a geografski položaj ostrva, koji je udaljeno pedesetak kilometara od granice Danske, omogućavao je i trajno bekstvo na Zapad preko Baltika.

Junak romana „Kruso“ Edgar Ed Bendler, student Germanistike, na korak je do samoubistva zbog tragičnog gubitka svoje devojke. U nadi da će pobeći od uspomena koje ga proganjaju, odlučuje da otputuje na ostrvo Hidenze. Ed uspeva da se zaposli kao perač sudova u sindikalnom hotelu „Kod pustinjaka“. Rad je mukotrpan, ali „posada“ čini neku vrstu porodice. Ed upoznaje Aleksandra Krusoviča Krusoa, koji na ostrvu vodi sistematsku akciju za zbrinjavanje „brodolomnika“, tj. svih onih koji su se uputili na ostrvo u nadi da će pobeći preko mora na Zapad. Krusoov cilj je da ih sve odvrati od često fatalnih pokušaja bekstva (Krusoova starija sestra Sonja utopila se u Baltiku prilikom jednog takvog pokušaja bekstva) i u tom cilju ovim ljudima obezbeđuje smeštaj, organizuje ritualne igre radi posvećenja u jedinstvenu ideju slobode. Priča kulminira na tzv. Dan ostrva, kada svi sezonski radnici imaju slobodan dan i kada se organizuje fudbalski turnir i žurka na plaži. Pojavljuje se vojska (koja je inače sveprisutna na ostrvu): obalska straža demonstrira svoju moć nekom vrstom parade, Kruso je uhapšen, Ed pretučen… Nakon toga ništa više nije onako kako je bilo. Granice Mađarske se otvaraju. Sezonski radnici „nestaju“ sa ostrva jedan za drugim…

Jelena Kostić Tomović skrenula je publici pažnju zbog čega je ovo delo naišlo na tako veliki odjek kod nemačke publike. „Ne samo da se radnja dešava na stvarnom mestu nego je i mnogo toga u ovom romanu preuzeto iz stvarnog života. Sam Luc Zajler bio je perač sudova na ostrvu Hidenze krajem osamdesetih, a jedan od glavnih likova – sam Kruso – izgrađen je na osnovu stvarne i veoma značajne figure na alternativnoj pank sceni Nemačke Demokratske Republike, koji se zvao Aljoša Rompe i čiji je bend bio u izvesnom smislu preteča Ramštajna. Čim su se Istočna i Zapadna Nemačka ujedinile, Rompe je započeo kritiku kapitalističkog potrošačkog društva i svega onoga što je u toj ujedinjenoj državi bilo loše.“

Nadovezujući se na priču o istorijsko-političkom kontekstu romana, Ivan Velisavljević naglasio je da roman nije samo zanimljiv zbog očigledne političke provokacije – naime, zbog činjenice da se sve odvija u periodu od nekoliko meseci pre pada Berlinskog zida i raspada NDR-a. „Sve što se u to vreme dešava u Istočnoj Nemačkoj prikazano je kao pozadina stvarnih događaja unutar te alternativne scene sezonskih radnika na Hidenzeu, uglavnom preko vesti na radiju, dakle, kao intruzija političke realnosti koja dolazi na ostrvo i čitalac posmatra kako će se to odraziti na ovu malu zajednicu.“ Ali ono što je mnogo zanimljivije, ističe Velisavljević, jeste činjenica da „Kruso“ predstavlja inverziju tipično građanskog romana poznog kapitalizma. „U poznom kapitalizmu imamo ljude koji su primorani da svoje živote žive između beskrajnog dirinčenja i spavanja, i ako hoćete da napišete zanimljiv roman onda ne možete pisati o takvoj jednoj realnosti koja sigurno nije zanimljiva. Zato su romani visokog modernizma smešteni u bolnicama, na planinama, na primer u Davosu („Čarobni breg“ Tomasa Mana); ili likovi moraju da imaju neko zanimanje koje podrazumeva mnogo slobodnog vremena, pa je tako u „Uliksu“ Džejmsa Džojsa jedan junak student, a drugi radi u marketingu, pa se mogu po ceo dan šetati Dablinom. U ovom romanu imamo sličnu izolovanu situaciju – samo, tamo svi rade! Oni nisu dokona srednja klasa, nego rade, i to je njihov istinski politički odgovor na slom realnog socijalizma.“

Jovana Stojanović suprotstavila se interpretaciji koja svodi roman na njegovu isključivu političku dimenziju i istakla brojne literarne reference koje su u njega utkane. „Roman je isuviše kompleksan da bi se sveo na alegoriju raspada Istočnog bloka. Takođe, treba reći da je u njega utkano mnogo citata, koji su znalački izmešteni u sasvim novi kontekst – pomerena su – i u tome je maestralnost Zajlerovog dela. Liričari dominiraju, Trakl, Novalis, ali imamo i čitavo jedno poglavlje koje nosi naslov ’Dostojevski’. Neki delovi izrazito podsećaju na Kafku, naročito početak knjige, gde sve ukazuje na besmisao, na uzaludnost, na pojedinca – u ovom slučaju Eda – koji nema nikakvog uticaja na tok događaja. Ipak, ako biste mene pitali, ja bih rekla da je ’Kruso’ zapravo roman o slobodi.“

„Kruso“ Luca Zajlera svakako odaje počast jednoj istočnonemačkoj alternativnoj kulturi i supkulturi koja je, paradoksalno, možda bila tako slobodna baš zato što je bila okružena prinudama i ograničenjima socijalističkog sistema – što istovremeno podiže svest o tome zbog čega su ljudi danas nostalgični kada je reč o NDR i ostalim bivšim socijalističkim republikama.