Predstavljena knjiga Uvea Jonzona „Svaki dan u godini“ u Gete institutu
Knjiga „Svaki dan u godini“, remek-delo nemačke književnosti, predstavljena je 15. novembra u okviru Književnog kafea Gete instituta. O knjizi su govorile prevoditeljke Bojana Denić, Tijana Tropin, Biljana Pajić i urednica Janja Stjepanović, a svojim prisustvom u publici počastvovale su nas i prevoditeljke Drinka Gojković i Spomenka Krajčević.
Ovo četvorotomno prozno delo od gotovo dve hiljade strana, nastalo između 1970. i 1983, proglašeno je jednim od deset najvažnijih književnih ostvarenja 20. veka (Literaturhaus). Zbog svoje kompleksnosti pojavilo se u prevodu na samo nekoliko jezika – sada, zahvaljujući timu nagrađivanih prevoditeljki i književnoj mreži TRADUKI, srpska publika konačno ima priliku da se upozna sa ovim višeslojnim remek-delom, uvrštenim u međunarodni kanon modernog romana.
Ipak, promocija je započela pomalo sumornom konstatacijom urednice da u ovogodišnjem otkupu knjiga za biblioteke nisu uvrštene tri poslednje knjige ovog kapitalnog dela svetske književnosti, niti je ono ušlo u uži izbor ovogodišnjeg Sajma knjiga za izdavački poduhvat godine. „To ne treba da nas čudi jer naša kulturna javnost naprosto nije zrela za Uvea Jonzona, tako da možemo samo da se oslonimo na intuiciju publike – koja postoji“, na kraju promocije se na ovu početnu konstataciju nadovezala Drinka Gojković, koja je prevela 1. tom, napisala informativni pogovor o samom delu i priredila izbor tekstova o ovoj knjizi u Poljima.
Ipak, sam razgovor o knjizi proizveo je ozarenu atmosferu koja je podigla publiku, mahom sastavljenu od germanista. Tijana Tropin je izrazila posebnu zahvalnost „šestoj prevoditeljki“ Marini Čapaliji, koji je standardni srpski na pojedinim mestima prevodila na čakavski. „Bio nam je potreban dijalekat da bismo prevele delove ispisane na niskonemačkom dijalektu, i to dijalekat koji je primorski jer sadrži sve termine vezane za more i pomorstvo, i koji se pritom dovoljno razlikuje od standardnog srpskog – kao što se niskonemački razlikuje od standardnog nemačkog – da može da proizvede nesporazume i teškoće u komunikaciji sa ljudima koji ne govore niskonemački“, rekla je Tijana.
Osim ovog niskonemačkog, koji ni na koji način nije „prisutan“ na primer u engleskom prevodu – zbog čega je još Uve Jonzon toliko komplikovan za čitanje, pa samim tim i za prevođenje?
Bojana Denić nam je na ovo pitanje pružila odgovor: „Ovo pitanje je zapravo sam autor odbijao i isticao da ništa nije namerno komplikovao, nego je jedini način da se govori o 20. veku upravo fragmentarna forma, koja udaljava pripovedača, ne nudeći nikakvo objašnjavanje čitaocu, već ga pušta da upadne u tu crnu rupu u kojoj će on sam sastaviti celinu. U ’Svakom danu u godini’ imamo potpuno neuvedene, nemarkirane skokove iz jednog vremenskog toka, koji predstavlja sadašnjost glavne junakinje Gezine Krespal u Njujorku 1967–1968. i njene desetogodišnje ćerke Mari, u drugi vremenski tok, koji predstavlja Gezininu porodičnu istoriju.“
„Sam naslov Jahrestage upućuje na ova dva paralelna vremenska toka“, objasnila je Biljana Pajić. „Izvorni nemački naslov znači i ’dani u godini’, ali može značiti i ’godišnjice’, ’jubileji’, posebni dani kojima obeležavamo neke značajne događaje iz prošlosti. Američki prevodilac se zato i opredelio za naslov ’Godišnjice’, ali budući da ovo nisu godišnjice u striktnom smislu – jer neki određeni datum u kalendaru, tj. u Gezininom dnevniku može prizvati u sećanje potpuno različit datum ili dane iz prošlosti, mi smo se ipak na kraju opredelile za ovaj dovoljno neodređen a opet dovoljno univerzalan ’svaki dan u (svakoj) godini’.“
Za Spomenku Krajčević „Svaki dan u godini“ je grandiozno delo jer ima sve aspekte veličine koja uključuje i jezu – i po sadržaju i po formi. „To je knjiga na granici prevodljivosti. Prevela sam šezdesetak knjiga, ali nikada nešto tako teško. Ali kada se jednom uhvatite za Jonzonov kaput, onda poletite.“ To je zato što je Jonzon gotovo nespojiv spoj distanciranosti i hladnoće pripovedača, sa jedne strane, i sa druge, njegovog dubokog humanizma. Spomenka je istakla jedan detalj iz drugog toma, koji je prevodila zajedno sa Tijanom Tropin.
Ipak, promocija je započela pomalo sumornom konstatacijom urednice da u ovogodišnjem otkupu knjiga za biblioteke nisu uvrštene tri poslednje knjige ovog kapitalnog dela svetske književnosti, niti je ono ušlo u uži izbor ovogodišnjeg Sajma knjiga za izdavački poduhvat godine. „To ne treba da nas čudi jer naša kulturna javnost naprosto nije zrela za Uvea Jonzona, tako da možemo samo da se oslonimo na intuiciju publike – koja postoji“, na kraju promocije se na ovu početnu konstataciju nadovezala Drinka Gojković, koja je prevela 1. tom, napisala informativni pogovor o samom delu i priredila izbor tekstova o ovoj knjizi u Poljima.
Ipak, sam razgovor o knjizi proizveo je ozarenu atmosferu koja je podigla publiku, mahom sastavljenu od germanista. Tijana Tropin je izrazila posebnu zahvalnost „šestoj prevoditeljki“ Marini Čapaliji, koji je standardni srpski na pojedinim mestima prevodila na čakavski. „Bio nam je potreban dijalekat da bismo prevele delove ispisane na niskonemačkom dijalektu, i to dijalekat koji je primorski jer sadrži sve termine vezane za more i pomorstvo, i koji se pritom dovoljno razlikuje od standardnog srpskog – kao što se niskonemački razlikuje od standardnog nemačkog – da može da proizvede nesporazume i teškoće u komunikaciji sa ljudima koji ne govore niskonemački“, rekla je Tijana.
Osim ovog niskonemačkog, koji ni na koji način nije „prisutan“ na primer u engleskom prevodu – zbog čega je još Uve Jonzon toliko komplikovan za čitanje, pa samim tim i za prevođenje?
Bojana Denić nam je na ovo pitanje pružila odgovor: „Ovo pitanje je zapravo sam autor odbijao i isticao da ništa nije namerno komplikovao, nego je jedini način da se govori o 20. veku upravo fragmentarna forma, koja udaljava pripovedača, ne nudeći nikakvo objašnjavanje čitaocu, već ga pušta da upadne u tu crnu rupu u kojoj će on sam sastaviti celinu. U ’Svakom danu u godini’ imamo potpuno neuvedene, nemarkirane skokove iz jednog vremenskog toka, koji predstavlja sadašnjost glavne junakinje Gezine Krespal u Njujorku 1967–1968. i njene desetogodišnje ćerke Mari, u drugi vremenski tok, koji predstavlja Gezininu porodičnu istoriju.“
„Sam naslov Jahrestage upućuje na ova dva paralelna vremenska toka“, objasnila je Biljana Pajić. „Izvorni nemački naslov znači i ’dani u godini’, ali može značiti i ’godišnjice’, ’jubileji’, posebni dani kojima obeležavamo neke značajne događaje iz prošlosti. Američki prevodilac se zato i opredelio za naslov ’Godišnjice’, ali budući da ovo nisu godišnjice u striktnom smislu – jer neki određeni datum u kalendaru, tj. u Gezininom dnevniku može prizvati u sećanje potpuno različit datum ili dane iz prošlosti, mi smo se ipak na kraju opredelile za ovaj dovoljno neodređen a opet dovoljno univerzalan ’svaki dan u (svakoj) godini’.“
Za Spomenku Krajčević „Svaki dan u godini“ je grandiozno delo jer ima sve aspekte veličine koja uključuje i jezu – i po sadržaju i po formi. „To je knjiga na granici prevodljivosti. Prevela sam šezdesetak knjiga, ali nikada nešto tako teško. Ali kada se jednom uhvatite za Jonzonov kaput, onda poletite.“ To je zato što je Jonzon gotovo nespojiv spoj distanciranosti i hladnoće pripovedača, sa jedne strane, i sa druge, njegovog dubokog humanizma. Spomenka je istakla jedan detalj iz drugog toma, koji je prevodila zajedno sa Tijanom Tropin.
1/9
„Majka Gezine Krespal već duže vreme se priprema da izvrši samoubistvo. Rat je na pomolu, ona oseća veliku depresiju, pa odlučuje da se udavi u moru. Neki ribar je, međutim, primetio daleko od obale kapu za plivanje i tako ju je spasao. Zamislite sada šta Jonzon sve zna o ljudima – i to se vidi na bezbroj mesta u ovoj knjizi – kad je mogao samoubici da stavi plivačku kapu u trenutku dok ulazi u more da se udavi. Zamislili bismo čoveka koji bezglav ulazi u vodu. Ali ne! Ona je disciplinovana, uredna žena, uvek je stavljala kapu na glavu, pa i sada, iako namerava da se ubije, ona ulazi u more sa kapom za plivanje. Eto, to je Jonzon u jednom zrnu peska, kojih ima bezbroj.“
