Na predstavljanju ovog dela u kafeu knjižare Delfi u SKC-u pred učesnicima promocije stajalo je već drugo izdanje, što je obradovalo i urednika knjige Dejana Mihailovića.

Pored autora o knjizi je govorio kolega i prijatelj obojice, sarajevski pisac i novinar Muharem Bazdulj, koji je istovremeno došao u Beograd kao gost književnog festivala „Krokodil“.

Bazdulj je bio impresioniran prepunom salom kafea s obzirom na to da je u toku Svetsko prvenstvo u fudbalu. On je ocenio da je knjiga višestruko interesantna, ne samo iz perspektive da su njeni autori odlični, cenjeni i popularni književnici, već su obojica i veoma aktivni učesnici u javnom životu sredina u kojima žive i rade. Basara piše šest kolumni nedeljno za dnevni list Danas, dok Jergović ima dve kolumne nedeljno u Jutarnjem listu a uz to piše i za druge medije, i obojica se bave i svojim književni „zanatom“.

On im je odao priznanje da su i u klasičnom i u prenosnom smislu „karakteri“, aludirajući na primenu ovog engleskog termina za slovna mesta u tekstovima na kompjuteru, jer imaju i snažne karaktere, koji jasno iznose svoje veoma kritičke stavove. Postali su rekorderi i po broju kompjuterskih karaktera, a uz kolumne su stigli i da vode prepisku tokom dužeg perioda, iz koje je nastala knjiga „Tušta i tma“.

Obojica su, smatra Bazdulj, pravi posvećenici pisanju i jeziku, jer njihova elektronska prepiska nije prenošenje kolumni, već je autonomno literarno delo.

Značajno je da su oba pisca ostala verna sebi po stilu koji je prepoznatljiv i Bazdulj smatra da bi i bez naznaka kome je poruka upućena i ko je šalje mogao jasno da razlikuje koja poruka je Basarina a koja Jergovićeva i to ne po korišćenju ekavice i ijekavice.

Basara je podsetio da je elektronska prepiska započeta 2010. kao narudžbina lista Danas, da je trajala nekoliko meseci, a zatim, pošto im se svidelo da vode dijalog tim brzim porukama, nastavili su da ga vode još neko vreme dok se nisu umorili.

Jergović je kazao da je već imao iskustva sa razmenom mejlova, jer je tako nastala knjiga „Transatlantic mail“, kada se dopisivao sa svojim zemljakom i kolegom Semezdinom Mehmedovićem, koji je otišao preko Atlantika. Ali pošto on nije Basara, ta knjiga je u sasvim drugačijem duhu od knjige „Tušta i tma“, u kojoj se obojica trude da budu što duhovitiji i to je pravo „momačko nadigravanje“ na veliku radost i zadovoljstvo čitalaca, što je već potvrdilo interesovanje kupaca za knjigu.

Basara je priznao da nikada nije imao strpljenja da redovno piše dnevnik ili, ako je započinjao, to nije trajalo duže od nedelju dana, a ova knjiga je „provocirani“ dnevnik ili tekstualni razgovor koji je dosta dugo trajao, a mogao je da bude i duži.

Zanimljivo je da su se obojica složila da su im se mišljenja često podudarala i da to nije bilo smišljeno već sasvim spontano, da su prepoznali da su im estetski, politički i društveni stavovi često isti i to nisu krili pošto im nije bila želja da se „svađaju“ kako bi bili zanimljiviji i idealni korespondenti svojih zavađenih naroda.

„Naša nacionalna pripadnost bila je sasvim nebitna“, rekao je Jergović. Priznao je da mu se nikako ne sviđa atmosfera koja vlada u Hrvatskoj posle ulaska u EU, jer sada ponovo dižu glave neonacisti i nacionalisti i zato sumnja da bi sada ova njihova prepiska mogla biti objavljena u Hrvatskoj.

On se nada da će ovo svedočanstvo o jednom periodu istorije ovog regiona biti moguće objaviti i u Hrvatskoj bez nekih izmena, a sada bi, on sumnja, bilo cenzurisano ili bi se našli oni koji bi ga tužili.