Neša nema nijednu fotografiju sa tog prvog samostalnog letovanja. Svega nekoliko sedmica kasnije izgubio je mobilni telefon, s njim i sve slike sa plaže, iz kafea, ispod palmi na šetalištu...

Bane nije izgubio telefon, fotografije je presnimio na kompjuter, zatim ih je izbrisao iz memorije mobilnog, ali se računar posle nekoliko meseci „pomeo“, u njemu mu je sve i ostalo zarobljeno, nijedan znalac nije uspeo da bilo šta spase. Zato ni Bane nema nijednu fotografiju sa tog srednjoškolskog letovanja. Tako je to kada spravi prepustiš sećanje.

Pele je jedini koji ima fotku. Istina, samo jednu. I, doduše, na njoj nisu njegovi drugari Neša i Bane. A malo je nedostajalo da Pele ne krene sa njima, njegovi roditelji su ostali bez posla, kraj se jedva sastavljao sa krajem, nisu mogli da mu daju ni paru. Oni već dugo nisu mogli da mu daju novac ni da zameni zastareli mobilni telefon, neki model „od pre Hrista“, bez kamere.

Jedino je Peletova baka, zvana Babuška, negde iz komode izvukla dvadeset evra, prevrnuvši svih sedam fioka krcatih fotografijama iz mladosti. Izgleda da ta sitna starica nije zalud dobila nadimak – bila je kao ona ruska lutka, samo obrnuta, kako je za nešto pitaš, ona bi se „otvarala“, ali se u njoj nije krila manja baka, već veća i sve veća. Babuška je još i dodala: „Krila sam ih i od sebe. Treba da ideš na letovanje, ovo je godina koju ćeš pamtiti, nećeš dva puta u životu da postaneš punoletan!“ Pele se nećkao: „Babuška, hvala ti, nisi morala... Uostalom, ovo nije dovoljno ni za prevoz...“

Međutim, Neša i Bane su rekli da to nije važno. Ipak su u istom razredu od osnovne škole. Njih dvojica će nečega da se liše, podeliće sve troškove, od autobusa, preko smeštaja i hrane, večernjeg pića, pa koliko bude... Ne moraju na moru da budu baš dve sedmice, dovoljno je desetak dana, ali zajedno, to će pamtiti celog života – ej, nije šala, punoletstvo i prvo samostalno letovanje!

Tako je i bilo. Neša i Bane nisu od Peleta hteli da uzmu ni onih dvadeset evra. Neka mu, neka ih ima u džepu da se ne oseća loše, da ne mora da zavisi od toga hoće li njih dvojica ovo ili ono da plate. I tako je bilo prvog dana. Pa i drugog. Do nekog časa u predvečerje. Neša i Bane su se ranije vratili u apartman, pre toga svrativši u samoposlugu da dopune frižider, a Pele je ostao na plaži da još malo sa ponte skače na glavu i privlači pažnju najzgodnijih devojaka. Zatim je prošetao Starim gradom. Došao je osmehnut od uva do uva. Takav je, osmehnut, bio i na fotografiji koju je doneo. Rekao je da se upravo slikao ispred zidina, sa zmijom oko vrata. Što se jasno i videlo. Nije odoleo. Bio je govorljiv: „Nije mi bilo svejedno... Vidite bre kolika je, tri metra najmanje! Zove se boa konstruktor! Po naški – udav! Mogla je da me spršti kao od šale! Taj tip, neki bivši mornar, poverio mi se da je zmijurinu prošvercovao čak iz Kolumbije!“ Neša se namrštio: „Nije konstruktor, već konstriktor...“ Bane je pitao: „Izvini, koliko si platio fotografiju?“ Pele je odgovorio: „Tačno dvadeset evra. A? Dobro uložena lova, šta kažete? Nego, u Starom gradu je nesnosna vrućina, umro sam od žeđi dok sam čekao da tip razvije sliku, jeste li kupili neko pivce?“

Peletovi drugovi nisu ništa više rekli. On je takav kakav je... Nekoliko godina kasnije život ih je „razvejao“. Kada su se posle mnogo vremena okupili, na Nešino i Banetovo vajkanje da sa prvog letovanja nemaju nijednu fotografiju, Pele se isprsio i rekao: „Sećate se onog mog slikanja sa zmijurinom? Ni sada mi nije jasno kako sam ostao živ, ali sam rizikovao... Sutra ću da vam napravim kopije. Samo da moja Babuška nađe fotku u fiokama, dao sam je njoj na čuvanje! Ima milion godina, ali sve zna gde je šta. Pele bre misli na vas, bez veze je da nemate ni jednu jedinu uspomenu. Doduše, niste na fotografiji, ali tu negde jeste. Šta kažete?“