Kada ga u mrklom mraku pritisnu bol i nedostatak daha, junaku „Nevidljive družbe“, poslovično, dotadašnji život počinje da se odvija pred onim unutrašnjim okom koje neki zovu dušom. Ovo je roman koji se čita „u dahu“ jer niti oko ima gde da se odmori niti čitalac želi da prestane. Geografski i istorijski omeđen toponimima potonule Jugoslavije, roman je ipak mnogo više metafizička metafora nego još jedna u nizu (po)ratnih ličnih storija. Život kao ogledalo u čijem odrazu su i čitalački životi.

Vladimir Tabašević je čitao Bazduljev roman još u rukopisu tokom nastajanja. „Kada se spominje ovaj roman, prvo na šta se obrati pažnja je ta jedna rečenica na skoro sto četrdeset strana, koja nema kraj. Muharem je izabrao jedinu moguću formu za ono što je hteo da kaže, da opiše simultanost sveopšteg života, trenutak u kojem nam život prolazi pred očima. Otuda ta nedovršena rečenica.“ Tabašević se osvrnuo i na stih grčkog pesnika Konstantina Kavafija koji se provlači kao lajtmotiv kroz roman. „Poezija je važna za naš svakodnevni život, iskustvo čitanja poezije zapravo, što je bitno drugačije iskustvo od iskustva pisanja poezije. Čitav roman ilustruje koliko i kako jedan stih može da bude dragocen i životno važan. Glavnom junaku u poslednjim trenucima života, ili u onome što on misli da su poslednji trenuci, pada na pamet Kavafijev stih, uz pomoć kojeg on intimno rekapitulira svoj život, zahvaljujući emotivnom naboju koji doživljava zbog tog stiha, svodeći račune.

Uroš Đurić je priznao da je u početku imao odbojnost kada je shvatio da čita knjigu koja nigde nema tačku, već je sve jedna beskrajna rečenica. „Ovaj roman je toliko fascinantan na više različitih nivoa. Ovo je roman prema kojem prvo pokažete otpor. Knjiga je pisana u trećem licu, a zapravo je u formi ispovedne proze. Veliki Gete je pre dvesta godina govorio da će književnost jednog dana biti ispovednog karaktera, iz te ’Ja’ pozicije, i bio je u pravu. Nazvao bih ovo pripovedanje o neizgovorenom. Junak se obraća nekom drugom subjektu koji nije prisutan. To je jedan tok misli u kojem se na oštoruman način predstavljaju tragedije poslednjih trideset ili četrdeset godina na ovim prostorima, ali na jedan impresivan način, bez ikakvih optužbi, kao konstatacija nemogućnosti suočavanja sa sopstvenim izborima. Ovo je sto četrdeset strana blistavo napisanog romana i nešto najbolje što sam pročitao poslednjih godina.“

„Bilo mi je važno da čitalac uđe u ovu knjigu sa otporom“, kaže Muharem Bazdulj. „Bilo mi je važno da čitaoca na prvih deset strana, uslovno rečeno, iznerviram, a onda ako odluči da uđe u tu priču, da uđe po mojim pravilima. U umetnosti svaka tema ima svoju optimalnu formu, ja sam želeo da stvorim veliku prozu u jednom pasusu, gde su mi uzori bili Bernhard, Beket, Saramago. Ta vrsta nehronološke asocijativnosti koju doživljava junak nije mogla doći u trenutku koji je nebitan. Bilo mi je bitno da junak ne bude samo narator već i fokalizator, ne neko ko priča priču, nego onaj kroz čiju se psihu priča prelama“, rekao je Bazdulj.

Knjigu „Nevidljiva družba“ možete naći u svim Delfi knjižarama, Laguninim klubovima čitalaca, onlajn knjižari delfi.rs, kao i na sajtu laguna.rs.