Do kraja ove jubilarne godine iz štampe bi trebalo da izađu i „Klaraboja“ i „Povest o opsadi Lisabona“, čime ovaj izdavač ulazi u završnicu „projekta“ Saramago, započetog 2011, objavljivanjem njegovog romana „Smrt i njeni hirovi“.

U Laguni kažu da su se na objavljivanje Saramagovih dela odlučili na predlog urednika Dejana Mihailovića i prevodioca s portugalskog Jasmine Nešković, koja je sa Dejanom Tiagom Stankovićem prevela prve njegove naslove u Srbiji. Prevod „Kamenog splava“ potpisala je Ana Kuzmanović Jovanović. „Prvobitni izbor od 16 naslova uključio je 14 romana, jedan putopis i jedan izbor priča. Izabrali smo ovih 14 romana smatrajući da glavni kriterijum treba da budu Saramagov prepoznatljiv književni izraz i stil, najpre primenjen u njegovom romanu 'Stoleće u Alentežu' iz 1980, kao i želja da čitaocima pružimo uvid i u druge žanrove kojima se bavio portugalski nobelovac. Naknadno, posle zapaženog uspeha kod naše publike, uvrstili smo u ovaj projekat i rani roman 'Klaraboja', poslednji i nedovršeni roman 'Helebarde, helebarde, kremenjače, kremenjače', memoarsku prozu 'Male uspomene' i izbor autopoetičkih i dnevničkih zapisa, uz piščevu autobiografiju, pod zajedničkim naslovom 'U prvom licu'“ – objašnjava za Danas urednik Dejan Mihailović.

Čitaoci u Srbiji Saramaga su otkrili devedesetih godina zahvaljujući izdavačkim kućama Samizdat B92 i Kolumbus. Mihailović kaže da se Laguna odlučila da zatraži prava za izdavanje ovog pisca tek kad su istekla izdavačka prava za srpsko tržište Saramagovih romana „Godina smrti Rikarda Reiša“, „Slepilo“, „Sedam Sunaca i sedam Luna“ i „Jevanđelje po Isusu Hristu“, kao i manjeg izbora priča. Projekat Saramago počiva na saradnji Lagune i Generalne direkcije za knjige, arhive i biblioteke pri Ministarstvu kulture Portugalije, a 2013, predstavljanju romana „Godina smrti Rikarda Reiša“ na 58. Sajmu knjiga u Beogradu prisustvovala je Saramagova udovica Pilar del Rio, koja se nalazi na čelu njegove Fondacije u Lisabonu. Tim povodom objavljeno je i nekomercijalno izdanje Saramagove „Autobiografije“ sa izborom dnevničkih zapisa iz 1993. i 1994, kao i skraćena verzija autopoetičkog teksta „Od kipa do kamena“ – sve zajedno pod naslovom „U prvom licu“. Ovu publikaciju priredila je i sa Tatjanom Conić prevela Jasmina Nešković.

„Mi od Generalne direkcije portugalskog Ministarstva kulture redovno dobijamo finansijsku potporu za svaki Saramagov naslov za koji kod njih konkurišemo, podjednako kao i potporu portugalskog Instituta ‘Kamoiš’. U pružanje potpore nije uključena Fondacija Saramago jer to ne spada u njihovu delatnost, ali sa Fondacijom i njenom direktorkom Pilar del Rio imamo uspešnu saradnju – oni redovno prate napredak našeg projekta objavljivanja Saramagovih izabranih dela i objavljuju na svom sajtu i u svojim publikacijama naslovnu stranu i druge informacije o prevodiocu i likovnom uredniku svakog pojedinog naslova. Kad je reč o broju Saramagovih naslova u prevodu sa portugalskog, Srbija je na prvom mestu u svetu, uz Italiju i Španiju“, naglašava Mihailović. Prema njegovim rečima, još od prvog objavljenog romana u ovom projektu interesovanje za Saramaga među ovdašnjom čitalačkom publikom je sve veće, a svaki naslov nailazi i na redovne odzive u književnoj kritici. Mahailović kaže da je „zahvaljujući objavljivanju 18 naslova ovog pisca u Laguni, Saramago danas poznat i omiljen pisac u Srbiji“.

Žoze Saramago (1922-2010) bio je rodom iz sela Azinjage u portugalskoj provinciji Ribatež, udaljenoj stotinak kilometara od Lisabona, u koji se njegova porodica preselila kad je imao dve godine. Iako je bio dobar đak, školovanje u gimnaziji prekinuo je zbog slabog imovinskog stanja roditelja, pa je završio mašinbravarski zanat u srednjoj tehničkoj školi. U „Autobiografiji“ piše da je u toj školi, „za divno čudo, u nastavnom planu, iako orijentisanom na tehničke nauke, bio pored francuskog i predmet portugalski jezik i književnost“, a pošto kod kuće nije imao knjiga (sopstvene knjige, koje je kupio od para koje je pozajmio od prijatelja, stekao je tek u svojoj 19. godini), udžbenik portugalskog jezika, sa svojim antologijskim karakterom, otvorio mu je vrata književnog stvaralaštva.

Radio je kao automehaničar, referent u Zavodu za socijalno osiguranje, novinar, prevodilac, književni kritičar, kolumnista i urednik u više portugalskih dnevnih listova. Kao zamenik direktora jutarnjeg lista „Dnevnik novosti“ smenjen je posle vojnog puča 1975. i otad se potpuno posvetio književnosti. Posle napada (i cenzure) na njegov roman „Jevanđelje po Isusu Hristu“ 1991, kad su portugalske konzervativne vlasti sprečile njegovu kandidaturu za Evropsku književnu nagradu, preselio se na španska Kanarska ostrva, gde je umro 2010. od posledica upale pluća. Sahranjen je u Lisabonu, gde ga je ispratilo više od 20.000 ljudi iz svih krajeva Portugalije.

Prvi roman „Zemlja greha“ objavio je 1947, a onda se sve do 1966. potpuno povukao iz književnosti, baveći se novinarstvom i prevođenjem. Kao urednik u jednoj lisabonskoj izdavačkoj kući upoznao se i sprijateljio sa najznačajnijim savremenim portugalskim piscima tog doba. U književni život vratio se zbirkom „Moguće pesme“ i od sedamdesetih godina prošlog veka do smrti 2010. napisao 17 romana, nekoliko poema i zbirki priča, knjige eseja i političkih polemika, putopise i drame. Tri godine pre „Nobelove nagrade“ 1998, dobio je i najprestižnije portugalsko književno priznanje, „Kamoišovu nagradu“.

U dnevničkim zapisima priznaje da je uvek želeo da bude „ne bolji, nego drugačiji od ostalih pisaca“ i da mu je u pisanju romana uvek bio najteži početak jer je spadao u autore koje se stalno vraćaju na prvi red, koji iznova ponovo čitaju i prepravljaju.

Od 1969. bio je član Komunističke partije Portugalije, mada se deklarisao kao „pesimista i ateista“. Njegov politički angažman, anarhokomunizam, oštra kritika monarhizma i rimokatolicizma, ali i EU i MMF – podstakli su mnoge kritičare da ga porede sa Džordžom Orvelom, tvrdeći da je „Orvelova odbojnost prema Britanskoj imperiji istovetna sa Saramagovim krstaškim ratom protiv imperije globalizma“. Bio je društveno angažovan, a 2007. osnovao je fondaciju koja nosi njegovo ime, a čiji je cilj bio zaštita univerzalnih ljudskih prava, predstavljanje portugalske kulture i zaštita prirode. Bio je osnivač Nacionalnog fronta za odbranu kulture u Lisabonu 1992, a sa turskim piscem Orhanom Pamukom bio je saosnivač Evropskog parlamenta pisaca.

Autor: Jelena Tasić
Izvor: Danas, 17. mart 2018.