O romanu „Islednik“, koji u francuskom prevodu nosi naziv „Sveska ukradena u Vinkovcima“, sa Draganom Velikićem razgovarao je pisac i novinar lista Figaro littéraire Tjeri Klermon. Velikić je na početku govorio o tome zašto mu je važan prevod njegovih knjiga na francuski jezik, jer je u pripremi i objavljivanje francuskog izdanja romana „Ruski prozor“.

„Kada je 1990. godine objavljen roman ’Via Pula’, trebalo je da bude preveden i na francuski jezik. Ali to je bilo vreme raspada Jugoslavije i roman se na kraju iz određenih razloga ipak nije pojavio u Francuskoj, već su u jednom časopisu objavljivani delovi knjige. U međuvremenu se javio jedan austrijski izdavač i tako su nekako moji romani ušli u nemački govorni prostor. Tamo su objavljena sva moja izdanja. Veoma je važno da pisci istočnoevropske književnosti budu objavljeni na nekom svetskom jeziku, jer onda lakše dolaze do drugih zemalja. Ono što me je oduševilo u vezi sa francuskim izdanjem jeste književna kritika romana. Mi danas nemamo književnu kritiku već prepričavanja knjige, a kad mi je prevoditeljka poslala francuske tekstove, bio sam zapanjen što su to sve bila tumačenja dela, a ne prepričavanja. Najveći kompliment koji pisac može da dobije nije afirmativni iskaz kritičara nego kad knjiga koju ste napisali bude povod da nastane jedan mali esej, jedan tekst dobar sam po sebi, pa makar on ponekad bio i negativan u odnosu na vašu knjigu. To je nešto što onda arhiviram. Moje knjige su prevedene na 18 jezika, ali izdvojio sam poseban folder za francuski prevod, jer su dosadašnji tekstovi izuzetno dobri“, rekao je Dragan Velikić.

Na Molijerovim danima govorilo se i o knjizi „Stvarni život“ belgijske autorke Adelin Dijedone. Reč je o njenom romanu prvencu, sa kojim joj se dogodio neverovatan uspeh – čak 14 književnih nagrada.

„Uopšte nisam očekivala toliki uspeh i volim citat Marka Tvena – ’Nisu znali da je nemoguće, pa su to uradili.’, jer to je upravo bio i moj slučaj“, rekla je autorka. „Da sam sebi zacrtala cilj da objavim roman koji će dobiti toliko nagrada i biti toliko prevođen, sigurno ga ne bih ni počinjala. Toliko je izvanredno to što se dogodilo sa tim romanom da se u principu retko dešava u životu. Počela sam da pišem tu priču samo zato što sam volela da pišem i što sam bila u jednoj egzistencijalnoj krizi tridesetogodišnjakinje. I već time što sam počela sa pisanjem, imala sam osećaj da sam prevazišla sebe, jer sam imala utisak da radim nešto što ne treba. Nisam ni završila književnost, a nisam ni intelektualac, a sve se to očekuje od ljudi koji pišu knjige. Tako da mi se učinilo da ulazim u zabranjeno područje. Samim tim što je roman objavljen, za mene je bila velika sreća i uopšte nisam očekivala sve ono što se posle desilo“, ispričala je Adelin Dijedone.