Sloboda kao osnovni životni postulat – Osmi mart sa Vedranom Rudan
Druženja sa Vedranom Rudan uvek su odličan provod i prilika da čujete drugačije priče, da se nasmejete od srca, a tako je bilo i u petak 8. marta na promociji novog izdanja knjige „Crnci u Firenci“, u Velikoj sali SKC-a, koja je bila prepuna.
Na promociji su, pored Vedrane, govorile novinarka i publicistkinja Tatjana Nježić, i urednica knjige Jasmina Radojičić, koja je na početku istakla da je dobra i loša stvar što Vedranine knjige ne zastarevaju: „Dobro je za njene knjige, a loše što su teme o kojima piše i dalje aktuelne, pa tako i teme koje problematizuje ova knjiga, a to su odnosi između Srba i Hrvata, položaj onih koji se teško probijaju. Tako su i ’crnci’ i deprivilegovane žene koje nemaju vremena da budu sa svojom porodicom, koje moraju da rade, i crnci koji prodaju kišobrane po najvećem suncu u Firenci, nadajući se da će barem neko da ih kupi i tako obezbediti sebi parče hleba, to smo zapravo svi mi koji se grčevito borimo da ovaj život kakav jeste podnesemo, olakšamo, preživimo, pa i sami nerođeni junaci u knjizi koji ulaze u probleme koje ni njihovi roditelji ne mogu da reše. Vedranine knjige su uvek aktuelne i zato su čitane.“
Tatjana Nježić smatra da je Vedrana Rudan ogledalo ovog vremena i svojevrsni fenomen: „Činjenica je da će se njen literarni volumen i rukopis tek izučavati. Ona je uspela nešto što je gotovo nemoguće, ona je skenirala vreme, sažela sve njegove fenomene i predočila ih na jedan vrlo jednostavan i pitak način. U ovom romanu to su ratovi, nemaština, glad, najozbiljniji egzistencijalni problemi, i činjenicu da našu percepciju, društvenim pritiskom, fokusiramo na nebitne stvari. Svaka njena stranica je svojevrsna sociološka studija. To je jedan deo tajne Vedrane Rudan. Drugi deo koji je jednak, ako ne i jači, ali se svakako međusobmo prepliću, njena je iskrenost. Ona beskompromisno otvara apsolutno sva pitanja i govori o svemu, a čini to na jednostavan, prijemčiv način, prožet sjajnom duhovitošću.“
Kada je reč o Vedraninoj književnosti, Tatjana Nježić je videla sličnosti sa Nušićem: „Kao što Nušić voli svoje junake, iako ih kritikuje, tako i Vedrana, i pored jačine kritike, gorkih uvida u beskompromisnom suočavanju sa crnilom doba, pa i crnilom u nama, zapravo voli svoje junake i voli svoje čitaoce. I to je deo tajne Vedrane Rudan i njenog enormnog uspeha. Dok drži pero u ruci, mi možemo biti radosni što ćemo osetiti da nas je neko razumeo i da je neko na našoj strani.“
Vedrana je na sebi svojstven način objasnila da je pisanje ono najbolje što zna da radi i da će verovatno „na vlastitom grobu lupati na kompjuteru“.
Egzistencijalni problemi sa kojima se suočavaju junaci romana „Crnci u Firenci“ dobro su poznati svima nama. Na pitanje zašto stojimo u mestu, zašto ne može da nam bude bolje, Vedrana je odgovorila: „Zato što smo kukavice. Mi šutimo, mi trpimo, mi slušamo, mi se tresemo šta će biti. Biće samo gore. Mi radimo i bojimo se da ćemo izgubit posao koji je ’u*ran’, za koji smo loše plaćeni, i brinemo se da li će nam produžit ugovor. Šta će ti biti ako ti ne produži, hoće li biti gore? Pa ne može ti biti gore. Zato nam nikad bolje neće bit. Ali mi prosječni, koji nismo kriminalci i lopovi, imamo potrebu da sanjamo o slobodi, o boljim vremenima, o djeci koja će odrast pa će nas voljeti i zvati svaki dan: ’kako si, mama?’, a ja imam dvoje djece i ne znam kada su me posljednji put zvali. Dakle, samo sanjamo, sanjamo, sanjamo, jer su nam i lijevi i naše vođe prodali priču ’sanjaj, stoko’, a u međuvremenu ’crči, stoko’.“
Najveći deo večeri prošao je u razgovoru sa publikom, koja je iskoristila priliku da sa Vedranom podeli utisak o njenim knjigama, ali i da postavi pitanje. Čitaocima se svidelo što je iskrena, opora u svojim stavovima, uz biranje pravih reči da odgovori „hejterima“.
„Da vi znate išta o meni, znali biste da ja ne odgovaram ’hejterima’ nikad. Hejteri su ljudi koje prezirem, osim ako se ne potpišu imenom i prezimenom. Možda je to prednost ovih godina, ali ja se tako osjećam već jako puno godina, jer mislim ovako: nisi bogata, nemaš vile, nemaš kuće, aute, ne bojiš se za imovinu, ništa to mene ne opsjeda i ni za koga me nije briga, i onda sam kô ptica slobodna. To je tajna moga uspjeha.“
Usledilo je neizostavno potpisivanje i fotografisanje sa čitaocima koje je potrajalo, ali su svi zadovoljni završili veče, i čitaoci i Vedrana.
Tatjana Nježić smatra da je Vedrana Rudan ogledalo ovog vremena i svojevrsni fenomen: „Činjenica je da će se njen literarni volumen i rukopis tek izučavati. Ona je uspela nešto što je gotovo nemoguće, ona je skenirala vreme, sažela sve njegove fenomene i predočila ih na jedan vrlo jednostavan i pitak način. U ovom romanu to su ratovi, nemaština, glad, najozbiljniji egzistencijalni problemi, i činjenicu da našu percepciju, društvenim pritiskom, fokusiramo na nebitne stvari. Svaka njena stranica je svojevrsna sociološka studija. To je jedan deo tajne Vedrane Rudan. Drugi deo koji je jednak, ako ne i jači, ali se svakako međusobmo prepliću, njena je iskrenost. Ona beskompromisno otvara apsolutno sva pitanja i govori o svemu, a čini to na jednostavan, prijemčiv način, prožet sjajnom duhovitošću.“
Kada je reč o Vedraninoj književnosti, Tatjana Nježić je videla sličnosti sa Nušićem: „Kao što Nušić voli svoje junake, iako ih kritikuje, tako i Vedrana, i pored jačine kritike, gorkih uvida u beskompromisnom suočavanju sa crnilom doba, pa i crnilom u nama, zapravo voli svoje junake i voli svoje čitaoce. I to je deo tajne Vedrane Rudan i njenog enormnog uspeha. Dok drži pero u ruci, mi možemo biti radosni što ćemo osetiti da nas je neko razumeo i da je neko na našoj strani.“
Vedrana je na sebi svojstven način objasnila da je pisanje ono najbolje što zna da radi i da će verovatno „na vlastitom grobu lupati na kompjuteru“.
Egzistencijalni problemi sa kojima se suočavaju junaci romana „Crnci u Firenci“ dobro su poznati svima nama. Na pitanje zašto stojimo u mestu, zašto ne može da nam bude bolje, Vedrana je odgovorila: „Zato što smo kukavice. Mi šutimo, mi trpimo, mi slušamo, mi se tresemo šta će biti. Biće samo gore. Mi radimo i bojimo se da ćemo izgubit posao koji je ’u*ran’, za koji smo loše plaćeni, i brinemo se da li će nam produžit ugovor. Šta će ti biti ako ti ne produži, hoće li biti gore? Pa ne može ti biti gore. Zato nam nikad bolje neće bit. Ali mi prosječni, koji nismo kriminalci i lopovi, imamo potrebu da sanjamo o slobodi, o boljim vremenima, o djeci koja će odrast pa će nas voljeti i zvati svaki dan: ’kako si, mama?’, a ja imam dvoje djece i ne znam kada su me posljednji put zvali. Dakle, samo sanjamo, sanjamo, sanjamo, jer su nam i lijevi i naše vođe prodali priču ’sanjaj, stoko’, a u međuvremenu ’crči, stoko’.“
Najveći deo večeri prošao je u razgovoru sa publikom, koja je iskoristila priliku da sa Vedranom podeli utisak o njenim knjigama, ali i da postavi pitanje. Čitaocima se svidelo što je iskrena, opora u svojim stavovima, uz biranje pravih reči da odgovori „hejterima“.
„Da vi znate išta o meni, znali biste da ja ne odgovaram ’hejterima’ nikad. Hejteri su ljudi koje prezirem, osim ako se ne potpišu imenom i prezimenom. Možda je to prednost ovih godina, ali ja se tako osjećam već jako puno godina, jer mislim ovako: nisi bogata, nemaš vile, nemaš kuće, aute, ne bojiš se za imovinu, ništa to mene ne opsjeda i ni za koga me nije briga, i onda sam kô ptica slobodna. To je tajna moga uspjeha.“
Usledilo je neizostavno potpisivanje i fotografisanje sa čitaocima koje je potrajalo, ali su svi zadovoljni završili veče, i čitaoci i Vedrana.
1/20
Ostaje nam samo da čitamo njene knjige i radujemo se novom druženju.
