Andrija Jonić, mladi autor popularnog romana „Refren“, jedan je od najaktivnijih domaćih pisaca na internetu. Autor već duže vreme na svom sajtu objavljuje kratke priče iz zbirke koju je nazvao „Dnevnik vidljiv čudnima“ a mi vam prenosimo novu priču pod naslovom „Idi probudi ostalu decu“, koja je izazvala sjajne reakcije čitalaca.

Sve je to put. Kada jutro bistro osvane, i kada nebo crna boja prekrije. I kada se ljudi odalje, nakon ljubavi dobre, najbolje. I kada se pronađu svi oni koji lutaju, i kada odlutaju svi oni koji putuju. Čak i kada izgradiš hramove do oblaka, i kada zemlja proguta trošne kaldrme bez povratka. Kada ti jave da se glas više ne čuje, i kada se kroz prvi plač začuju želje tihe, nečije. I kada počne. I kada prestane. Kada poslednja dobra nota na ovom svetu nestane. I kada prestaneš da porediš, već naučiš da odrediš. Kada te osame, kada želiš od svih da pobegneš, i kada si previše umoran da bilo šta postigneš. I kada grliš ceo svet, čak i ako ti niko ne uzvraća, pa odlutaš u snove da zagrle te sećanja.

Kada se raduješ snegu bez ikakvog razloga, i kada primiš pismo sa malo reči i punom kovertom osmeha. I kada nastupi borba u tebi, a ti ne znaš koju stranu da zauzmeš, pa poželiš da pobegneš znajući da ne možeš. Kada zaboraviš i kada te ruke podsete, kada tvoja stopala neku novu zemlju posete. Kada brineš bez razloga i kada razlog te savlada. Kada nikoga nema da ti iskreno pomogne i kada je uz tebe svako biće, onako istinski, najiskrenije. I kada te najdraži izdaju, sa vidika nestanu, a ti gledaš stare nade kako guše se u plamenu. Čak i tada kada pomisliš da nema drugog puta, čak i kada se put predomisli pa krene drugim putem.

Maske koje traže ljude. Istina koja plaši maske. Korak napred. Saosećanje. Smetnja i bol. Kada prijatelji postanu i zauvek to ostanu, a ti naučiš da svaki iskren susret čini mržnju odsutnom. I kada nemaš kud i kada možeš kud god želiš, i kada, poput sunca, mogućnost svima deliš. Kada te bičuju oni što ne razumeju, i kada te ubeđuju oni što ne umeju. Kada se sruši sve, a ti udahneš pepeo, kada sanjaš da si ptica, jednom si stvarno leteo. Sve je to put, čak i kada vetar zapeva u jesen, čak i kada znaš da nešto ne smeš, pa priznaš sebi – ne smem. Kada se ne daš. Kada te povuku priče. Kada različiti ljudi na jedno lice liče. Buka. Tišina. Ukus koji prija. Svaki talas, svaki ambis, ova noć, ti i ja. I sve će to proći. I sve će se vratiti. A ti se ne plaši. Sve je to put.