„Svetogorski kuvar“ Onufrija Hilandarca predstavljen u Etnografskom muzeju
„Svetogorski kuvar“ Onufrija Hilandarca, nesvakidašnja knjiga koja duhovitim pripovedanjem u jedinstvenu celinu sažima istoriju i svakodnevicu Svete Gore otkrivajući bogatstvo ukusa kao jedno od skrivenih blaga ovog mističnog sveta, predstavljen je u ponedeljak, 19. oktobra u Etnografskom muzeju gde je u toku multimedijalna izložba „Kultura ishrane u Srbiji“.
Na promociji koja je bila izuzetno posećena pored autora govorili su i Dušan Milovanović, istoričar umetnosti koji je više od trideset godina proveo na čelu istraživačkog tima MPU pri manastiru Hilandar, i Vanja Bulić, novinar i pisac koji je umnogome doprineo da Laguna objavi ovu posebnu knjigu.
Jeromonah Onufrije je ispričao da je uz skoro svaki recept zabeležio i priču kako je nastao i ko je bio „autor“, a pobrinuo se i da pored anegdota vezanih za određeno jelo zapiše i neku sentencu iz Svetog pisma ili drugih svetih spisa koja se odnosi na jelo, piće i njihovu ulogu u laičkom i monaškom životu.
Vanja Bulić je primetio da nije slučajno da se kuvar oca Onufrija pojavio na 160-godišnjicu od štampanja prvog srpskog kuvara koji je takođe bio delo monaha, kuvara u sedištu patrijarha Rajačića u Sremskim Karlovcima. Kako je ispričao Bulić, njemu je tokom boravka u Hilandaru izuzetno prijala manastirska hrana koju je pripremao monah Onufrije i naglasio je da su mu dva obroka, rano ujutro i rano po podne, bila sasvim dovoljna da se oseća veoma dobro. On je skrenuo pažnju da je ovaj kuvar posvećen majkama koje nikada neće moći da kroče na tlo Svete Gore, a rodile su njene monahe.
Dušan Milovanović je objavljivanje „Svetogorskog kuvara“ proglasio za lep događaj na srpskom kulturnom nebu i podsetio da se naši stručnjaci (istoričari, antropolozi, etnolozi, kulinari, nutricionisti, lekari...) uvek izgovaraju da mi, kad je reč o hrani, nemamo ništa autentično, znači, vredno da se zabeleži kao deo naše kulturne baštine. „O tom segmentu kulturne baštine gotovo da se uopšte nije vodilo računa i jedva da se može naći nekoliko kuvara koji u naslovu imaju srpski, domaći, posni... I, posle dužeg vremena, evo dela koje će da obasja ovaj segment života, da usadi još jednu kockicu u predačku baštinu“, istakao je Milovanović i nastavio: „Ovo delo svakako pripada kategoriji vaseljenske baštine, ubrano iz vrta svepomesne prakse rukom pažljivog posmatrača, ispitivača i selektora, nekoga ko je po temi ’zaista hodio’ a ne samo posmatrao i gostio se. Dakle, evo jednog pravog dela, na ponos autora i sredine iz koje stiže, a ova Svetogorska, Hilandarska ili Monaška trpeza zauzeće svakako jedno od vodećih mesta, kao dragulj srpske (pravoslavne) kulinarske virtuelne biblioteke“, ocenio je recenzent Milovanović i kao važnu vrlinu dela naveo da u njemu ima bar u naznakama kulinarske baštine vascelog pravoslavlja od daleke Rusije, Gruzije, Bugarske, naročito Grčke i sjajne baštine i improvizacije srpskih monaha.
Autor, monah Onufrije je prema drevnoj monaškoj tradiciji ugostio posetioce promocije jelima spremljenim po receptima iz „Svetogorskog kuvara“.
Jeromonah Onufrije je ispričao da je uz skoro svaki recept zabeležio i priču kako je nastao i ko je bio „autor“, a pobrinuo se i da pored anegdota vezanih za određeno jelo zapiše i neku sentencu iz Svetog pisma ili drugih svetih spisa koja se odnosi na jelo, piće i njihovu ulogu u laičkom i monaškom životu.
Vanja Bulić je primetio da nije slučajno da se kuvar oca Onufrija pojavio na 160-godišnjicu od štampanja prvog srpskog kuvara koji je takođe bio delo monaha, kuvara u sedištu patrijarha Rajačića u Sremskim Karlovcima. Kako je ispričao Bulić, njemu je tokom boravka u Hilandaru izuzetno prijala manastirska hrana koju je pripremao monah Onufrije i naglasio je da su mu dva obroka, rano ujutro i rano po podne, bila sasvim dovoljna da se oseća veoma dobro. On je skrenuo pažnju da je ovaj kuvar posvećen majkama koje nikada neće moći da kroče na tlo Svete Gore, a rodile su njene monahe.
Dušan Milovanović je objavljivanje „Svetogorskog kuvara“ proglasio za lep događaj na srpskom kulturnom nebu i podsetio da se naši stručnjaci (istoričari, antropolozi, etnolozi, kulinari, nutricionisti, lekari...) uvek izgovaraju da mi, kad je reč o hrani, nemamo ništa autentično, znači, vredno da se zabeleži kao deo naše kulturne baštine. „O tom segmentu kulturne baštine gotovo da se uopšte nije vodilo računa i jedva da se može naći nekoliko kuvara koji u naslovu imaju srpski, domaći, posni... I, posle dužeg vremena, evo dela koje će da obasja ovaj segment života, da usadi još jednu kockicu u predačku baštinu“, istakao je Milovanović i nastavio: „Ovo delo svakako pripada kategoriji vaseljenske baštine, ubrano iz vrta svepomesne prakse rukom pažljivog posmatrača, ispitivača i selektora, nekoga ko je po temi ’zaista hodio’ a ne samo posmatrao i gostio se. Dakle, evo jednog pravog dela, na ponos autora i sredine iz koje stiže, a ova Svetogorska, Hilandarska ili Monaška trpeza zauzeće svakako jedno od vodećih mesta, kao dragulj srpske (pravoslavne) kulinarske virtuelne biblioteke“, ocenio je recenzent Milovanović i kao važnu vrlinu dela naveo da u njemu ima bar u naznakama kulinarske baštine vascelog pravoslavlja od daleke Rusije, Gruzije, Bugarske, naročito Grčke i sjajne baštine i improvizacije srpskih monaha.
Autor, monah Onufrije je prema drevnoj monaškoj tradiciji ugostio posetioce promocije jelima spremljenim po receptima iz „Svetogorskog kuvara“.
1/9
