Imućni američki bračni par Grinlif poverava delikatan zadatak Tomu Ripliju da otputuje u Italiju i ubedi njihovog sina Dikija da se vrati u Ameriku i preuzme porodični biznis. Ali, pošto se u Napulju upozna sa Dikijem, lepim mladićem koji uživa u luksuznom životu, Tomova prvobitna fascinacija prerasta u opsesiju: zar ne bi on mogao da preuzme Dikijev identitet i tako živi lagodnim životom bez materijalnih problema? Kada Diki posumnja u dobre namere svog novog prijatelja, Tom će preduzeti nezamislive korake kako bi, na najmonstruozniji način, sebi omogućio ostvarenje američkog sna.

Filmski i književni kritičar Milan Vlajčić Patrišu Hajsmit smatra čudesnim piscem. Dobro je proučio njenu biografiju, koja je, kako kaže, u nekim momentima tragičnija od priča njenih junaka, jer pokazuje da je ona bežala od svog identiteta, od lepote, koju je brzo upropastila, od svoga pola i vrlo rano je počela da se uništava alkoholom i cigaretama. „U delu Patriše Hajsmit najznačajniji je sudar dva sveta. S jedne strane, postoji Italija pedesetih godina prošlog veka, zemlja hedonizma, vespi, lepih žena, gde je sve mediteranski opušteno, a s druge strane, imamo američki pragmatizam, lovu, porodične biznise. I tu nastaje triler. Svi Patrišini likovi su vrhunski psihološki obojeni i ona nije bez razloga dobijala najznačajnije nagrade. U jednoj američkoj anketi proglašena je za najvećeg pisca psiho-trilera, godine 1991. bila je kandidat za Nobelovu nagradu, a književnik Grejam Grin je pedesetih godina napisao predgovor jednoj njenoj knjizi, gde ju je pohvalio – a poznato je da on to gotovo nikad ne radi, rekavši da je ona majstor neverovatnog stila i psiholoških preobražaja“, rekao je Vlajčić.

Piscu Marku Popoviću je u ovom delu najinteresantnija žudnja za slobodom, koja je junaka pretvorila u ubicu. „Ovde imamo klasičnu podelu na junaka koji je iz siromašne porodice, odrastao bez roditeljske ljubavi, i njegovog antipoda, mladića iz izuzetno bogate porodice, odraslog u ljubavi, koji je odlučio da napusti taj život i da novac iskoristi za slobodu. Ripli mu ne zavidi toliko na materijalnim bogatstvima, koliko na toj slobodi, na tome što je Diki odlučio da živi po svom, i to gde god hoće, da putuje gde želi i s kim želi. To je nešto što danas sebi ne možete da omogućite bez novca. Dakle, ključno pitanje ovog romana jeste da li za slobodu vredi ubiti. I pored toga što je Ripli negativac, čitaoci su na njegovoj strani“, istakao je pisac. „Mi znamo da je on beskrupulozni ubica, da je nemoralan, ali, opet, uglavnom navijamo za njega, želimo da se izvuče, a taj književni postupak nije lako izvesti i retki su primeri da takvog antijunaka publika prihvati.“

Filmski i književni kritičar nadovezao se na to, rekavši kako je tajna umetnosti upravo u tome da pokaže kako se granica dobra i zla lako pređe. „Negativci su u umetnosti često simpatičniji od pozitivaca. Oni su šarmantni zlikovci za koje navijamo i u literaturi i na filmu. Psihologija zlikovca pravi se korak po korak i zato su oni često zaokruženiji kao likovi.“
Šarmantnom psihopati, kome je posvećenost umetničkom, prefinjenom životu potpuno izbrisala savest, Patriša Hajsmit se vraćala 37 godina. Govorila je da nije morala da ga izmišlja, da se sam pisao, a koliko je bila opčinjena ovim svojim junakom pokazuje i to što je čak i svoja privatna pisma potpisivala njegovim imenom.

Naredna tribina Laguninog književnog kluba zakazana je za 1. mart, a tema će biti roman Dž. G. Balarda „Carstvo sunca“.