U okviru „Poslednjih dana Vajmarske republike“ održano predavanje Paula Grubera
Povodom novog prevoda romana „Berlin Aleksanderplac“ Alfreda Deblina, Laguna je organizovala, u saradnji sa Gete institutom, Filološkim fakultetom u Beogradu i Jugoslovenskom kinotekom, manifestaciju „Poslednji dani Vajmarske republike“, koja traje do 12. marta.
U sredu, 1. marta, u 13.15 na Filološkom fakultetu u Beogradu Paul Gruber, austrijski lektor na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, održao je predavanje „Velegrad Berlin u izabranim romanima Vajmarske republike“.
Uvod u predavanje činio je kratak pregled istorije Vajmarske republike, socijalnih i kulturnih promena, te glavnih književnih struja te epohe. Paul Gruber istakao je da su Vajmarsku republiku odlikovale simultanost kulturnih i intelektualnih inovacija, sa jedne strane, te političkih i socijalnih kriza, sa druge. Središte te napete simultanosti je bez sumnje predstavljao Berlin koji je posle povezivanja u Vele-Berlin brojio preko četiri miliona stanovnika i postao centar masovne kulture koji je mogao da se poredi sa Londonom i Parizom. Razvitak masovnih medija – radija i filma – doprineo je stvaranju masovne publike, koju je činio osiromašeni srednji stalež službenika. Time se promenilo i shvatanje kulture uopšte: njena funkcija nije više bila da obrazuje, već da informiše i zabavi, te se tako smanjio i jaz između ozbiljne i zabavne kulture. Zbog konkurencije novih medija, koji su znatno promenili navike i percepciju ka akustičkom i vizuelnom, tradicionalnalna štampa im se morala donekle prilagoditi, te je došlo do pravog buma žute štampe, u kojoj su slike ravnopravne tekstu. Tokom dvadesetih, film je uspeo da se etablira kao medij koji više nije bio ograničen na određenu društvenu klasu. Tako je više od 200 filmskih kompanija svoje središte imalo u Berlinu, a u gradu je bilo skoro 400 bioskopa. Pored bioskopa, mnogi moderni barovi, pozorišta, sportske arene činile su centar razonode u velikim gradovima, posebno u Berlinu. Istovremeno, veliki broj osiromašenog stanovništva nije imao mogućnosti da učestvuje u birnom životu grada, a često su bili prisutni politički provincijalizam, korupcija i mržnja prema političkom protivniku oličena u brojnim pučevima, političkim ubistvima i brutalnim demonstracijama.
Ubrzanost ritma grada, istovremenost mnogih protivrečnosti, koje su karakteristične za urbani život, činili su Berlin veoma privlačnim i za umetnike. Zbog toga i ne čudi što je Berlin dvadesetih i početkom tridesetih godina prošlog veka bio mesto radnje, odnosno tema mnogih umetničkih ostvarenja kako na filmu (npr. Langov „M“ ili Rutmanov „Berlin – Simfonija velikog grada“) tako i u književnosti (najpoznatiji primer je bez sumnje Deblinov „Berlin Aleksanderplac“). Na predavanju su analizirani razliciti prikazi tog grada u dva romana Vajmarske republike: „Mali čoveče, šta sada?“ Hansa Falade i „Berlin Aleksanderplac“ Alfreda Deblina.
Uvod u predavanje činio je kratak pregled istorije Vajmarske republike, socijalnih i kulturnih promena, te glavnih književnih struja te epohe. Paul Gruber istakao je da su Vajmarsku republiku odlikovale simultanost kulturnih i intelektualnih inovacija, sa jedne strane, te političkih i socijalnih kriza, sa druge. Središte te napete simultanosti je bez sumnje predstavljao Berlin koji je posle povezivanja u Vele-Berlin brojio preko četiri miliona stanovnika i postao centar masovne kulture koji je mogao da se poredi sa Londonom i Parizom. Razvitak masovnih medija – radija i filma – doprineo je stvaranju masovne publike, koju je činio osiromašeni srednji stalež službenika. Time se promenilo i shvatanje kulture uopšte: njena funkcija nije više bila da obrazuje, već da informiše i zabavi, te se tako smanjio i jaz između ozbiljne i zabavne kulture. Zbog konkurencije novih medija, koji su znatno promenili navike i percepciju ka akustičkom i vizuelnom, tradicionalnalna štampa im se morala donekle prilagoditi, te je došlo do pravog buma žute štampe, u kojoj su slike ravnopravne tekstu. Tokom dvadesetih, film je uspeo da se etablira kao medij koji više nije bio ograničen na određenu društvenu klasu. Tako je više od 200 filmskih kompanija svoje središte imalo u Berlinu, a u gradu je bilo skoro 400 bioskopa. Pored bioskopa, mnogi moderni barovi, pozorišta, sportske arene činile su centar razonode u velikim gradovima, posebno u Berlinu. Istovremeno, veliki broj osiromašenog stanovništva nije imao mogućnosti da učestvuje u birnom životu grada, a često su bili prisutni politički provincijalizam, korupcija i mržnja prema političkom protivniku oličena u brojnim pučevima, političkim ubistvima i brutalnim demonstracijama.
Ubrzanost ritma grada, istovremenost mnogih protivrečnosti, koje su karakteristične za urbani život, činili su Berlin veoma privlačnim i za umetnike. Zbog toga i ne čudi što je Berlin dvadesetih i početkom tridesetih godina prošlog veka bio mesto radnje, odnosno tema mnogih umetničkih ostvarenja kako na filmu (npr. Langov „M“ ili Rutmanov „Berlin – Simfonija velikog grada“) tako i u književnosti (najpoznatiji primer je bez sumnje Deblinov „Berlin Aleksanderplac“). Na predavanju su analizirani razliciti prikazi tog grada u dva romana Vajmarske republike: „Mali čoveče, šta sada?“ Hansa Falade i „Berlin Aleksanderplac“ Alfreda Deblina.
1/7
