Novim romanom Igora Marojevića „Tuđine“, nedavno objavljenim u izdanju Lagune, završava se i zaokružuje beogradsko petoknjižje, započeto pre 20 godina, 1998, romanom „Dvadeset i četiri zida“, a kako autor kaže, „reč je o jednom neformalnom ciklusu. Zajednički okvir tih pet knjiga je Beograd devedesetih i 21. veka, ispričan iz različitih perspektiva, ali ne tako da bi imao lika koji koincidira u više različitih proznih dela i da bi čitanje jedne knjige zavisilo od čitanja druge, ipak, poslednja knjiga, baca neko naknadno svetlo na ostale četiri. Ono što razlikuje ’Tuđine’ od ostalih dela, ’Dvadeset i četiri zida’, ’Parter’, ’Prave Beograđanke’ i zbirke priča ’Beograđanke’ jeste to što je glavni junak došljak, i on daje drugačiji uvid u Beograd toga vremena, od ostalih junaka ili junakinja, koji su ili insajderi, rođeni Beograđani ili su tu a već su se na neki način etablirani.“

Dragana V. Todoreskov dala je svoje viđenje petoknjižja Igora Marojevića. Teme koje povezuju ovih pet dela, osim savremenog Beograda, ispitivanja su različitih prepreka do ljubavi, ponekad je to i bolest, seksualna nemoć, varanje, kao i agresivan uticaj kolektiva. Kaže da je „stvaralaštvo Igora Marojevića jedan od najautentičnijig glasova u savremenoj srpskoj prozi, a Marojević jedan od vodećih domaćih pisaca. Pored svih nabrojanih tema, trebalo bi dodati i poetičko načelo digitalnog realizma, do koga Marojević veoma drži i koji kulminira u ’Pravim Beograđankama’, ali takođe nalazi svoje mesto u ’Tuđinama’. Kako je reč o beogradskom petoknjižju, logično je da je srpska prestonica u centru zbivanja, ali zapitajmo se kakav je to Beograd. To je Beograd splavova, žestokih momaka, uterivača dugova, lokalnih bandi, bolesnika, dođoša, sektaša i samoubica. Beograd kojim defiluju dame sumnjivog morala, ali i žene sa stavom, poput Emilije iz ’Pravih Beograđanki’. Roman ’Tuđine’ je hronološki najudaljeniji od našeg vremena, 1999. godina je ona najdublja prošlost u koju seže Igor Matrojević, a petoknjižje govori i o drugoj deceniji 21. veka.

U svojim knjigama pisac vrlo često gradi jednu kamernu atmosferu. U sobama, garsonjerama i nekim čudnim stanovima odvijaju se one najvažnije scene, ili autor poseže za nekim specifičnim prostorom koji je, reklo bi se otvoreno-zatvorenog tipa. Tu je npr. splav, redakcija novina, distributerska kuća, kompanija... Kroz romane cirkuliše veliki broj junaka, a sa druge strane upravo ta ograničenost, ti zidovi, kako bi se marojevićevski moglo reći, omogućavaju piscu da smesti likove iza zatvorenih vrata i da opisuje njihovo ponašanje, poput naših predstavnika Praške škole koji su voleli na taj način da eksperimentišu“, istakla je Dragana Todoreskov i dodala da „ovo jeste beogradsko petoknjižje, pri čemu se akcenat stavlja na Beograd, ali je i jedna priča o smrti koja je ponekad olako shvaćena, a ’Tuđine’ upravo zatvaraju taj krug smrti, tretirajući smrt na jedan nov način. Ovo je možda i najuspeliji roman Igora Marojevića, jer unosi onu filozofsku dubinu u njegovu prozu koja je bila potisnuta u ranijim romanima, zbog Igorove potrebe da u jednoj rečenici kaže mnogo i usled informacione nabijenosti njegovog teksta. ’Tuđine’ svode priču i vrlo, vrlo efektno zaokružuju petoknjižje.“

Dragan Krle Jovanović je rekao da mu je Marojević pri prvom susretu, kada je došao da snima album, ličio na Bukovskog, „zato što je ušao razbarušen, kao pravi umetnik. U tom utisku kasnije, dok sam čitao knjigu ’Tuđine’, naišao sam na raskorak. Koliko god da izgleda destruktivno, on je okrenut ka životu i taj Eros i Tanatos se kod Marojevića i te kako oseća. To se vidi i u knjizi, jer što se eksplicitnije bavi samoubistvom, dokazuje da traga za ljubavlju i u toj jednoj tački se nalazi sama suština glavnog junaka, pisca, jer pisac koliko god želi da napiše nešto prijemčivo za druge, u stvari piše o sebi. Ta linija Bukovskog u smislu da on pliva kroz knjigu zaleđen, on mora da se zaledi da bi pretrpeo sve, ali istovremeno mora da se otvori da bi doživeo ljubav“. Jovanović kaže da je „Marojević muzičar među piscima i pisac među muzičarima“, a naglasio je i da čovek kada piše knjigu, mora da ode u više stanje svesti, ali da su ti trenuci retki. Jovanović je rekao da bi voleo da Marojević napiše knjigu u kojoj neće biti junaka, već će biti ispisani događaji ili čak i prazne stranice, „kao Bela Hamvaš kada se probudio ispod smokve i rekao da više nema šta da piše, sve je savršeno“.

Miroljub Stojanović smatra da je ovo Marojevićeva najbolja knjiga do sada. „Knjiga ima fantastično vođen i moderan narativ, nema ritmičkih padova i zaista je virtouzna. Moderna srpska proza dobila je svoju ’Norvešku šumu’. Što se tiče junaka knjige, on biva kontekstualizovan u svakom smislu. Pri kraju knjige, u Bogdanovom stanu, junak vidi kolekciju knjiga pisaca koji su izvršili samoubistvo, Džek London, Silvija Plat...

U uvodnim stranicama knjige Marojević govori o svojim fascinacijama rediteljima sa kraja osamdesetih i devedesetih godina, kao što su Majk Figes ili Baz Lorman, a onda i uticaj muzike, kao što su bendovi Nirvana, Džoj divižn, Dorsi i slično. Ova knjiga je jedna mala enciklopedija prilagođavanja urbanim uslovima, jednog čoveka koji je samo prividno provincijalac. Ova knjiga teži nečemu što se zove ’veće od života’. ’Tuđine’ se mogu čitati i potpuno unakrst i može u jednoj vrsti čitalačke optike figurirati i kao porodični roman, sve u svemu briljantna knjiga“, zaključio je Stojanović.

Milan Milosavljević Burda, muzičar i producent, kaže da je Marojević vrlo pedantan umetnik koji vrlo dobro zna šta hoće i šta neće.

Nakon promocije, glumac Danijel Sič je pročitao odlomke iz knjige, a zatim je usledio mini-koncert kao predstavljanje prvog samostalnog muzičkog izdanja Igora Marojevića pod nazivom „Da se ne zameri“, za koji autor kaže „da je u stvari sažetak 26 godina sporadičnog bavljenja muzikom“.