Umetnost je ono što na kraju pamtimo – predstavljen „Bečki roman“ Dragana Velikića
U prepunoj kafeteriji knjižare Delfi SKC, 8. oktobra 2024. održana je promocija knjige „Bečki roman“ Dragana Velikića, koji je inspirisan ličnim iskustvom autora.
Pored autora, govorili su i Vida Rakić Glišić, psihijatar i psihoanalitičar, i Nebojša Milenković, pisac i istoričar umetnosti.
Jednog majskog jutra 2020. godine bečka policija je zakucala na vrata stana mladog psihijatra Pavla Marića. Optužen za trovanje kolega u Centralnoj bolnici, Pavle će se naći u pravosudnom limbu. Posle sedamdeset dana koje provodi u istražnom zatvoru, sudski proces se nastavlja, dok se pred čitaocem odmotava klupko neslućenih manipulativnih niti koje su Pavla učinile nevinom žrtvom u rukama više sile.
Novi roman je za autora specifično iskustvo: „Ovaj roman nisam planirao. Došao je sticajem okolnosti i zbog događaja u stvarnosti koje sam transponovao u književnost. Nisam ništa ublažio, pod uslovom da sam literarno uspeo to da uradim, mislim da je efekat još jači. Na kraju umetnost pamtimo.“
Velikić je roman pisao dugo i polako: „Osećao sam se kao da ulazim u operacionu salu. Bila je potrebna mirnoća i bilo je potebno distancirati se od uloge koju sam imao kao jedan od protagonista. Ipak, najvažniji je zvuk rečenice.“
Velikićev roman je i roman o sudskom procesu i roman o roditeljstvu, o pogrešnim izborima, roman o identitetu, a ima i elemente trilera.
„Pisac obično od fikcije stvara stvarnost. U ovom slučaju pisac od stvarnosti stvara fikciju“, rekao je Milenković i dodao: „Taj obrt se dogodio ’Bečkim romanom’. Ono što je bila tabloidna istina, sudska istina, pada u vodu jer ako je jedno književno delo književno uspelo i dovoljno sugestivno, onda to delo ostaje jedina istina o tom događaju.“
„Za mene je najimpresivnija bila snaga introspektivnog dočaravanja samog odnosa oca i sina“, rekla je Rakić Glišić. „U tome sam mogla da prepoznam da se introspekcija odnosila i na lik oca i na lik Pavla. I da je autor ulazio i u jedan i u drugi lik, čak i u sve ostale. Tu introspekciju u svim toliko različitim likovima ja sam doživela kao autoanalizu vrlo blisku psihoanalizi.“
Na jednom mestu u romanu sin zamera ocu da je čitavog života bio njegov projekat. Milenković je na promociji postavio pitanje: „Da li mi, kada projektujemo budućnost svoje dece, mislimo da znamo šta je za našu decu najbolje, i naravno da to činimo iz ljubavi, da li mi toj deci činimo uslogu i da li je moguće preduprediti sudbinu? Otac u romanu je to pokušavao. I Andrej i njegov sin izbegavaju temu seksualnosti. Pričaju o svemu, a zapravo uopšte ne razgovaraju. I taj zatvor i jednom i drugom biva katartičan. Andrej shvata da je saučesnik u zločinu koji se dogodio njegovom sinu, jer ga nije osposobio za ovaj svet, a sin biva oslobođen u zatvoru, jer uspeva da razume demone sopstvene seksualnosti i uspeva da razume sebe.“
„Odnos oca i sina je“, prema rečima psihoanalitičarke, „imao svojih mana i one su briljantno opisane i iskrenost u njihovom prikazivanju je snažna i upečatljiva. Ali do samog događaja i hapšenja sina nije doveo otac nego transgeneracijska transmisija traume od deda Lovre koji je ćutao o onome što je njemu bilo važno. Ćutanje je postalo obrazac ponašanja u familiji. Na isti način je i Pavle ćutao o seksualnosti i to jeste transgeneracijska trauma i njena karakteristika da svi nekako uplove u to.“
Da bi izbegao zamku upadanja u patetičnost, Velikić je, zbog balansa u romanu, lik oca, svoj alter ego, opteretio negativitetima koje on nema: „Najteže je bilo ukrotiti događaje, jer sve što se zbivalo je nešto što iritira i izbacuje iz ravnoteže, a pisanje jeste postizanje ravnoteže.“
Velikić u „Bečkom romanu“ maestralno slika i portret evropskog ustrojstva, pravosudnog sistema u kojem postoje privilegije za jedne i slepe ulice za druge. Kako pojedinac može da se odbrani u takvim okolnostima, na koju meru je sveden ljudski život kada se neočekivan splet uticaja, moći i ćiftinstva udruže protiv njega – pitanja su filigranski utkana u nijansiran portret porodičnih odnosa koji se čita kao najuzbudljivija krimi priča.
Jednog majskog jutra 2020. godine bečka policija je zakucala na vrata stana mladog psihijatra Pavla Marića. Optužen za trovanje kolega u Centralnoj bolnici, Pavle će se naći u pravosudnom limbu. Posle sedamdeset dana koje provodi u istražnom zatvoru, sudski proces se nastavlja, dok se pred čitaocem odmotava klupko neslućenih manipulativnih niti koje su Pavla učinile nevinom žrtvom u rukama više sile.
Novi roman je za autora specifično iskustvo: „Ovaj roman nisam planirao. Došao je sticajem okolnosti i zbog događaja u stvarnosti koje sam transponovao u književnost. Nisam ništa ublažio, pod uslovom da sam literarno uspeo to da uradim, mislim da je efekat još jači. Na kraju umetnost pamtimo.“
Velikić je roman pisao dugo i polako: „Osećao sam se kao da ulazim u operacionu salu. Bila je potrebna mirnoća i bilo je potebno distancirati se od uloge koju sam imao kao jedan od protagonista. Ipak, najvažniji je zvuk rečenice.“
Velikićev roman je i roman o sudskom procesu i roman o roditeljstvu, o pogrešnim izborima, roman o identitetu, a ima i elemente trilera.
„Pisac obično od fikcije stvara stvarnost. U ovom slučaju pisac od stvarnosti stvara fikciju“, rekao je Milenković i dodao: „Taj obrt se dogodio ’Bečkim romanom’. Ono što je bila tabloidna istina, sudska istina, pada u vodu jer ako je jedno književno delo književno uspelo i dovoljno sugestivno, onda to delo ostaje jedina istina o tom događaju.“
„Za mene je najimpresivnija bila snaga introspektivnog dočaravanja samog odnosa oca i sina“, rekla je Rakić Glišić. „U tome sam mogla da prepoznam da se introspekcija odnosila i na lik oca i na lik Pavla. I da je autor ulazio i u jedan i u drugi lik, čak i u sve ostale. Tu introspekciju u svim toliko različitim likovima ja sam doživela kao autoanalizu vrlo blisku psihoanalizi.“
Na jednom mestu u romanu sin zamera ocu da je čitavog života bio njegov projekat. Milenković je na promociji postavio pitanje: „Da li mi, kada projektujemo budućnost svoje dece, mislimo da znamo šta je za našu decu najbolje, i naravno da to činimo iz ljubavi, da li mi toj deci činimo uslogu i da li je moguće preduprediti sudbinu? Otac u romanu je to pokušavao. I Andrej i njegov sin izbegavaju temu seksualnosti. Pričaju o svemu, a zapravo uopšte ne razgovaraju. I taj zatvor i jednom i drugom biva katartičan. Andrej shvata da je saučesnik u zločinu koji se dogodio njegovom sinu, jer ga nije osposobio za ovaj svet, a sin biva oslobođen u zatvoru, jer uspeva da razume demone sopstvene seksualnosti i uspeva da razume sebe.“
„Odnos oca i sina je“, prema rečima psihoanalitičarke, „imao svojih mana i one su briljantno opisane i iskrenost u njihovom prikazivanju je snažna i upečatljiva. Ali do samog događaja i hapšenja sina nije doveo otac nego transgeneracijska transmisija traume od deda Lovre koji je ćutao o onome što je njemu bilo važno. Ćutanje je postalo obrazac ponašanja u familiji. Na isti način je i Pavle ćutao o seksualnosti i to jeste transgeneracijska trauma i njena karakteristika da svi nekako uplove u to.“
Da bi izbegao zamku upadanja u patetičnost, Velikić je, zbog balansa u romanu, lik oca, svoj alter ego, opteretio negativitetima koje on nema: „Najteže je bilo ukrotiti događaje, jer sve što se zbivalo je nešto što iritira i izbacuje iz ravnoteže, a pisanje jeste postizanje ravnoteže.“
Velikić u „Bečkom romanu“ maestralno slika i portret evropskog ustrojstva, pravosudnog sistema u kojem postoje privilegije za jedne i slepe ulice za druge. Kako pojedinac može da se odbrani u takvim okolnostima, na koju meru je sveden ljudski život kada se neočekivan splet uticaja, moći i ćiftinstva udruže protiv njega – pitanja su filigranski utkana u nijansiran portret porodičnih odnosa koji se čita kao najuzbudljivija krimi priča.
