Vatra i led
Dejan Stojiljković je danas obradovao svoje čitaoce odlomkom iz pripovetke „Druga Troja“, koja će se uskoro pojaviti u izdanju Lagune, kao deo posebnog, ćiriličnog izdanja romana „Dukat za Lađara“.
Vaskrsije je osećao kako mu šake gore.
Činilo mu se da rukom dodiruje adski plamen, i kako mu se prsti prosto lepe za njega, i rastaču. Okolo je carevao mrak, i samo je škrto modro svetlo padalo na zidove ove duboko ukopane tamnice.
Sveštenik u njegovom selu pričao je da tako izgleda pakao. Velika rupa, duboko u zemlji, u kojoj gori večna vatra.
Ali to što je Vaskrsije dodirivao nije bila vatra.
Bio je to led.
Ovu ledaru ponad dvora u Prištini sazidao je još gospodarev otac Branko.
Gospodarev roditelj imao je romejsku titulu. I Vaskrsije je uvek lomio jezik kada je pokušavao da je izgovori.
Sevastokrator.
Bio je strog. Baš kao i njegov sin.
Ali je bio pravedan, baš kao što je i gospodar Vuk Branković pravedan. Jer pravda ne može postojati bez čvrstine i snage, ona je poput starog hrasta: ne može da obori ni grom, ni vetar, već samo vreme, mislio je gospodarev ledar dok je visio u mraku i zurio u belo stenje po zidovima ledare. Ni pravda ne može da se sruši i poništi, i ona se, poput starog drveta ili ostarelog čoveka, naprosto ugasi, iskopni, kao grumen leda kad ga staviš na dlan. A to znači samo jedno: i ona je nesavršena i kratkoga veka, baš kao i sve na ovome svetu što je ljudskom rukom i voljom stvoreno.
Vaskrsije oseti kako mu se kanap za koji je vezan steže oko grudi – da nije grube košulje od kostreti, urezao bi mu se i u meso. Zato odluči da požuri. Prisloni drveno vedro na zid ledare, uzdahnu duboko, skupi preostalu snagu i stade da teškim čekićem bije po ledu. Kao kovač po nakovnju. Umesto iskri, u kofu su padale oštre krhotine leda. Kada ju je skoro napunio, on zadenu čekić o kožni remen oko pasa i dvaput trgnu konop.
Brzo su ga izvukli.
Jedan od slugu sa dvora uzeo je kofu sa ledom, pokrio je belom krpom a onda dodao drugom, koji ju je odneo do volovske zaprege, uglavio u seno, pa onda pokrio medveđim i vučjim kožama. Zaprega je zatim krenula strmim putem nadole, ka gradu koji se video u dolini.
Vaskrsije je trljao šake i prste koji su brideli od hladne vatre.
„Jesi li dobro, Vaskrsije?“, upita ga vlastelin koji je stajao iza njega, do ledare koja je podsećala na bunar.
On se okrenu i ponizno klimnu glavom.
„Jesam, gospodaru.“
„Prsti ti gore?“
„Navikao sam. Dobro nisu potpuno izgoreli otkad radim ovaj posao…“
„Koliko?“
„Šta?“
„Koliko ga dugo radiš?“
„Biće ove jeseni… deset godina.“
„Toliko dugo si gospodarev ledar? Ne dosadi li ti nekad?“
„Meni? Ne. Neko kuje mačeve, neko odgaja konje i pse, neko peče hleb… Vaskrsije, eto… dobavlja led. I kažu – dobar je u tome.“
„Jesi… Jesi dobar, Vaskrsije. Evo…“, mladi gospodar podiže mešinu sa vinom i pruži mu. „Ovo će ti odlediti prste.“
Vaskrsije je oklevao. I tako, u nedoumici, zurio u prodorne plave oči mladog čoveka koji je stajao pred njim. Bio je to Andrija, Vukov bratanac. Vaskrsije je poznavao njegovog oca, i oca njegovog oca. Poznavao je i Andriju dok je ovaj još bio slinavac. Taj slinavac je zatim izrastao u nestašnog dečaka, onda u mladog gospodara, na kraju – u viteza, jednu od prvih uzdanica gospodara Vuka.
Takav je bio poredak stvari. I važio je podjednako i za plemiće i za sebre. Vaskrsijev deda bio je težak, otac je veći deo života proveo po stajama i konjušarnicama, a on će, jamačno, svoj okončati u ovoj rupi u zemlji ispunjenoj ledom. Seoski pop kazivao je da tako mora da bude. Da se ljudi rađaju da ispune svoje poslanje na ovom svetu, a da ih nagrada čeka na onom drugom. Vaskrsiju je rekao da će, kada se prestavi Gospodu, postati anđeo.
Nije mogao sebe da zamisli kao takvog. Ali ovog mladog čoveka kratke kestenjaste kose i plavih očiju, što je stajao pred njim i nudio mu da potegne malo vina iz mešine… Njega već jeste.
I to je valjda poredak stvari?
Blagodati onog sveta, baš kao i ovog, predodređene su za plemstvo i gospodu. Zato valjda i zidaju zadužbine, poput kneza Lazara. Zato valjda i štite svoj narod, poput gospodara Vuka Brankovića. Zato se valjda i bore protiv azijatskih hordi što provaljuju granicu, poput mladog Andrije koji je pre godinu dana, u jednom obračunu s akindžijama, izgubio dva prsta na desnoj ruci. Samo da bi naučio kako može valjano i bez muke da Agarene ubija i levom.
Vaskrsije zahvalno prihvati mešinu i dobro potegnu iz nje.
Sa svakim gutljajem vraćali su mu se snaga i život u telo, na kraju i prsti postadoše topli kada kroz njih prostruja krv.
Život je kao vino…, pomisli gospodarev ledar. Teče u tebi dok ga ima. Na kraju, kad ga više nema… ostane prazno telo… Kao prazna bačva.
Vaskrsije pruži mešinu gospodaru, ovaj prihvati, pa i on potegnu.
Dok je brisao usne, reče:
„Hoćeš li do kraja ovako? U rupu, u zemlju, pa po led?“
„Zavisi šta smatraš krajem, gospodaru.“
„Znaš na šta mislim.“
Andrija mu opet ponudi mešinu.
Vaskrsije je sada primi bez oklevanja.
„Ako mi je tako suđeno…“, reče sebar između dva gutljaja. „Neka tako i bude. Vatra ili led… Čelik ili kamen… Svejedno je.“
„Lako je vama sebrima.“
„Zašto tako misliš, gospodaru?“
„Tvoj život je jednostavan. Jedino o čemu misliš je taj led. I ova rupa u zemlji. Sa tom mišlju ti ustaješ svakog jutra, sa tom mišlju uveče ideš na počinak. To je tvoje, sebarsko.“
„A šta je tvoje, gospodarsko? Gospodaru?“
„Moje je, dobri moj Vaskrsije, da ti omogućim te dve misli. Onu jutarnju i onu večernju.“
„Nije to lak posao, gospodaru.“
„A na koji posao misliš? Moj ili tvoj?“
„Moj posao je da mi ruke bride od leda… A tvoj da ti bride od rukohvata mača. Šta je teže?“
Andrija se nasmeja.
„Ništa na ovom svetu nije lako, izgleda… Ni ratniku na dobrom konju, ni sebru što vadi led iz zemlje.“
Vaskrsije mu vrati mešinu sa vinom i nasmeši se prostodušno.
„Eto, da se ti i ja oko nečega složimo, sinko.“
Činilo mu se da rukom dodiruje adski plamen, i kako mu se prsti prosto lepe za njega, i rastaču. Okolo je carevao mrak, i samo je škrto modro svetlo padalo na zidove ove duboko ukopane tamnice.
Sveštenik u njegovom selu pričao je da tako izgleda pakao. Velika rupa, duboko u zemlji, u kojoj gori večna vatra.
Ali to što je Vaskrsije dodirivao nije bila vatra.
Bio je to led.
Ovu ledaru ponad dvora u Prištini sazidao je još gospodarev otac Branko.
Gospodarev roditelj imao je romejsku titulu. I Vaskrsije je uvek lomio jezik kada je pokušavao da je izgovori.
Sevastokrator.
Bio je strog. Baš kao i njegov sin.
Ali je bio pravedan, baš kao što je i gospodar Vuk Branković pravedan. Jer pravda ne može postojati bez čvrstine i snage, ona je poput starog hrasta: ne može da obori ni grom, ni vetar, već samo vreme, mislio je gospodarev ledar dok je visio u mraku i zurio u belo stenje po zidovima ledare. Ni pravda ne može da se sruši i poništi, i ona se, poput starog drveta ili ostarelog čoveka, naprosto ugasi, iskopni, kao grumen leda kad ga staviš na dlan. A to znači samo jedno: i ona je nesavršena i kratkoga veka, baš kao i sve na ovome svetu što je ljudskom rukom i voljom stvoreno.
Vaskrsije oseti kako mu se kanap za koji je vezan steže oko grudi – da nije grube košulje od kostreti, urezao bi mu se i u meso. Zato odluči da požuri. Prisloni drveno vedro na zid ledare, uzdahnu duboko, skupi preostalu snagu i stade da teškim čekićem bije po ledu. Kao kovač po nakovnju. Umesto iskri, u kofu su padale oštre krhotine leda. Kada ju je skoro napunio, on zadenu čekić o kožni remen oko pasa i dvaput trgnu konop.
Brzo su ga izvukli.
Jedan od slugu sa dvora uzeo je kofu sa ledom, pokrio je belom krpom a onda dodao drugom, koji ju je odneo do volovske zaprege, uglavio u seno, pa onda pokrio medveđim i vučjim kožama. Zaprega je zatim krenula strmim putem nadole, ka gradu koji se video u dolini.
Vaskrsije je trljao šake i prste koji su brideli od hladne vatre.
„Jesi li dobro, Vaskrsije?“, upita ga vlastelin koji je stajao iza njega, do ledare koja je podsećala na bunar.
On se okrenu i ponizno klimnu glavom.
„Jesam, gospodaru.“
„Prsti ti gore?“
„Navikao sam. Dobro nisu potpuno izgoreli otkad radim ovaj posao…“
„Koliko?“
„Šta?“
„Koliko ga dugo radiš?“
„Biće ove jeseni… deset godina.“
„Toliko dugo si gospodarev ledar? Ne dosadi li ti nekad?“
„Meni? Ne. Neko kuje mačeve, neko odgaja konje i pse, neko peče hleb… Vaskrsije, eto… dobavlja led. I kažu – dobar je u tome.“
„Jesi… Jesi dobar, Vaskrsije. Evo…“, mladi gospodar podiže mešinu sa vinom i pruži mu. „Ovo će ti odlediti prste.“
Vaskrsije je oklevao. I tako, u nedoumici, zurio u prodorne plave oči mladog čoveka koji je stajao pred njim. Bio je to Andrija, Vukov bratanac. Vaskrsije je poznavao njegovog oca, i oca njegovog oca. Poznavao je i Andriju dok je ovaj još bio slinavac. Taj slinavac je zatim izrastao u nestašnog dečaka, onda u mladog gospodara, na kraju – u viteza, jednu od prvih uzdanica gospodara Vuka.
Takav je bio poredak stvari. I važio je podjednako i za plemiće i za sebre. Vaskrsijev deda bio je težak, otac je veći deo života proveo po stajama i konjušarnicama, a on će, jamačno, svoj okončati u ovoj rupi u zemlji ispunjenoj ledom. Seoski pop kazivao je da tako mora da bude. Da se ljudi rađaju da ispune svoje poslanje na ovom svetu, a da ih nagrada čeka na onom drugom. Vaskrsiju je rekao da će, kada se prestavi Gospodu, postati anđeo.
Nije mogao sebe da zamisli kao takvog. Ali ovog mladog čoveka kratke kestenjaste kose i plavih očiju, što je stajao pred njim i nudio mu da potegne malo vina iz mešine… Njega već jeste.
I to je valjda poredak stvari?
Blagodati onog sveta, baš kao i ovog, predodređene su za plemstvo i gospodu. Zato valjda i zidaju zadužbine, poput kneza Lazara. Zato valjda i štite svoj narod, poput gospodara Vuka Brankovića. Zato se valjda i bore protiv azijatskih hordi što provaljuju granicu, poput mladog Andrije koji je pre godinu dana, u jednom obračunu s akindžijama, izgubio dva prsta na desnoj ruci. Samo da bi naučio kako može valjano i bez muke da Agarene ubija i levom.
Vaskrsije zahvalno prihvati mešinu i dobro potegnu iz nje.
Sa svakim gutljajem vraćali su mu se snaga i život u telo, na kraju i prsti postadoše topli kada kroz njih prostruja krv.
Život je kao vino…, pomisli gospodarev ledar. Teče u tebi dok ga ima. Na kraju, kad ga više nema… ostane prazno telo… Kao prazna bačva.
Vaskrsije pruži mešinu gospodaru, ovaj prihvati, pa i on potegnu.
Dok je brisao usne, reče:
„Hoćeš li do kraja ovako? U rupu, u zemlju, pa po led?“
„Zavisi šta smatraš krajem, gospodaru.“
„Znaš na šta mislim.“
Andrija mu opet ponudi mešinu.
Vaskrsije je sada primi bez oklevanja.
„Ako mi je tako suđeno…“, reče sebar između dva gutljaja. „Neka tako i bude. Vatra ili led… Čelik ili kamen… Svejedno je.“
„Lako je vama sebrima.“
„Zašto tako misliš, gospodaru?“
„Tvoj život je jednostavan. Jedino o čemu misliš je taj led. I ova rupa u zemlji. Sa tom mišlju ti ustaješ svakog jutra, sa tom mišlju uveče ideš na počinak. To je tvoje, sebarsko.“
„A šta je tvoje, gospodarsko? Gospodaru?“
„Moje je, dobri moj Vaskrsije, da ti omogućim te dve misli. Onu jutarnju i onu večernju.“
„Nije to lak posao, gospodaru.“
„A na koji posao misliš? Moj ili tvoj?“
„Moj posao je da mi ruke bride od leda… A tvoj da ti bride od rukohvata mača. Šta je teže?“
Andrija se nasmeja.
„Ništa na ovom svetu nije lako, izgleda… Ni ratniku na dobrom konju, ni sebru što vadi led iz zemlje.“
Vaskrsije mu vrati mešinu sa vinom i nasmeši se prostodušno.
„Eto, da se ti i ja oko nečega složimo, sinko.“
(Odlomak iz pripovetke „Druga Troja“, uskoro u izdanju Lagune, kao deo posebnog, ćiriličnog izdanja romana „Dukata za Lađara“)
Preuzeto sa: dejanstojiljkovic.rs
Ilustracije: Nenad Cvitičanin
Autor: Dejan Stojiljković
